Slatko povrće ima veći sadržaj šećera, ali nije slatko kao voće ili vinske sorte grožđa koje imaju i do 25 % šećera.
Koje povrće je slatko?
Osnovna karakteristika voća je dobar ukus zbog velikog sadržaja šećera, koji je u rasponu od 8-12 % od suve materije, zavisno od voćne vrste. Vinske sorte grožđa mogu u povoljnoj godini da nakupe preko 25 % šećera.
Malo je poznato da i povrće ima veliki sadržaj šećera, u proseku 4 %, ali je on prikriven jakim ukusom nekih drugih materija, navodi Dragomir Radić, savetodavac PSSS Smederevo.
U većini povrća je podjednako zastupljena fruktoza i glukoza, dok se u mladom grašku nalazi saharoza.
Značajno je to da se ovi prirodni šećeri nalaze u takvom obliku da ne povećavaju sadržaj šećera u krvi čoveka, što je veoma važno za dijabetičare.
Prosečan sadržaj šećera u suvoj materiji povrća izgleda ovako:
- kukuruz šećerac ima 6,3 % šećera,
- šargarepa 7,6 %,
- cvekla 8 %,
- paradajz 2,5 %,
- paprika 4,4 %,
- kupus 3,8 %,
- mladi grašak 5,9 %,
- crni luk 4,7 %,
- beli luk 15 %,
- lubenica 8 %,
- dinja 10 %,
- fizalis 9 %,
- slatki krompir batat 5,5 %,
- tikva pečenka 6,5 %,
- rabarbara 10 %.
Zanimljivo je da neko povrće posle kuvanja postaje još slađe nego u sirovom stanju, jer termičkom obradom šećeri lakše prolaze kroz ćelijske zidove. To se naročito dešava kod slatkog krompira i tikve pečenke.
Đubrenje utiče na sadržaj šećera u povrću
Količina šećera u povrću ne zavisi samo od vrste i sorte, već i od uslova gajenja i agrotehnike.
U hladnim i kišnim godinama sa manje sunčanih dana sadržaj šećera je znatno niži.
Više šećera nakuplja povrće posejano na plodnom zemljištu, uz redovno zalivanje, đubrenje i zaštitu od bolesti i štetočina.
Od svih agrotehničkih mera najveći značaj ima izbor mineralnih đubriva.
Đubrenje kalijumom povećava ukupan sadržaj suve materije i šećera kod većine plodovitog povrća. Povećana doza fosfora blagotvorno utiče na šećer kod glavičaste salate i kupusa.
Velika doza azota smanjuje sadržaj šećera.
Na osobine ploda takođe veliki uticaj imaju i mikroelementi, naročito bor, molibden i bakar, ukazuje Radić.
Bor poboljšava ukus luka, paradajza i šargarepe; molibden – salate, graška i paradajza; bakar – salate i šargarepe; cink – kupusa i luka.
Slatko povrće koje ređe gajimo
Rabarbara nije klasično povrće, zato što se od nje koriste slatke lisne drške, ali samo za preradu u džem, slatko, kompot ili puding. Ona ima savršen miris i ukus, kiselkastosladak, stiže u vreme jagoda, pa se često u preradi meša sa njom.
U klasifikaciji povrća takođe se ne uklapa povrće sa ukusom voća, a to su lubenica, dinja i fizalis. Ove biljke botanički pripadaju povrću, jer su jednogodišnje i zeljaste, ali njihovi plodovi se koriste kao voće.
O lubenici i dinji se sve zna, ali fizalis je retka povrtarska biljka kod nas, dodaje Radić.
Srodnik je paradajza, pa tako izgleda i njegov plod, ali je znatno sitniji i obavijen košuljicom. Sitni plodovi peruanskog fizalisa više liče na trešnju, slatkokiseli su i mogu da se jedu sirovi kao trešnje, ali su odlični i za preradu u džem sa specifičnim ukusom.
Tu bi mogao da se ubroji još i jagodasti spanać – Chenopodium foliosum. Kod nas je vrlo retko povrće, koje može da se koristi na dva načina. Listovi mogu da se kuvaju kao spanać, a u pazuhu listova ima sitne crvene plodove, koji oblikom podsećaju na malinu, a ukus im je sličan jagodi.
