Fizalis (Physalis sp) je jednogodišnja povrtarska biljka iz familije Solanaceae. Potiče iz toplih predela Južne Amerike. Od velikog broja vrsta
gaje se samo tri:
– Physalis pubescens – sa sitnim, okruglim, žutim plodovima sa ukusom jagode, težine 5-10 grama, koji mogu da se koriste u svežem stanju ili za preradu; –
– Physalis peruviana – takođe sa sitnim, 6-12 grama, žutonarandžastim, jako aromatičnim plodovima;
– Physalis sepuata – meksički fizalis, zelenožućkastih, krupnijih plodova, težine 40-80 grama.
Ono što je jako zanimljivo kod ove biljke je to da su njeni plodovi obavijeni tankom, širokom čašicom slamastožute boje, koja u punoj zrelosti postane providna.
Plod liči na sitan paradajz, slatkokiselog ukusa i bogat je šećerom, limunskom kiselinom i vitaminom C. Vrlo povoljno deluje na naše zdravlje kada se koristi u sirovom stanju, jer povećava imunitet, ima jako antioksidantno dejstvo u borbi protiv raka, jak je antibiotik, a deluje čak i protiv virusa.
Kod nas se najčešće koristi za slatko ili marmelade, koji imaju vrlo prijatan i specifičan ukus.
Zbog velikih zahteva prema toploti i da bi stigao da sazri do jeseni, fizalis se proizvodi iz rasada, slično kao i paradajz. Rasad starosti 30-40 dana se sadi početkom maja, kada prođe opasnost od kasnih prolećnih mrazeva. Razmak sadnje je nešto veći, obično 70 x 50 cm, zato što se jako grana i pravi široku krošnju, na kojoj može da bude i preko 100 plodova „lampiona”.
Obrada, đubrenje i dalja nega su slični kao kod paradajza, s tom razlikom što je fizalis otporan na bolesti, tako da mu nije potrebna hemijska zaštita, jedino ga treba štititi od krompirove zlatice.
Fizalis neprekidno cveta i plodonosi, tako da može da se bere od avgusta, pa sve do prve slane. Mora da se bere bez čašice, koja je štetna po zdravlje, jer dužim stajanjem u njoj preuzima njen gorak i neprijatan ukus. Prinos meksičkog fizalisa je 40-50 t/ha, a sitnoplodnih vrsta 15-18 t/ha.
Autor: Dragomir Radić
psss.rs
Foto: pixabay.com
