Žut, narandžast, ljubičast batat

U ravničarskim predelima naše zemlje, optimalno vreme za sadnju je druga ili treća dekada maja.

Batat ili slatki krompir u Evropu je dospeo nakon otkrića Amerike. Ipak, u nešto većem obimu gajen je samo na jugu Evrope, a glavni pravci širenja njegove proizvodnje bili su tropski i suptropski delovi Afrike i Azije. Vrlo brzo se proširio i do Kine i Japana. U Kini je veoma zastupljen kako u proizvodnji, tako i u potrošnji

 

Cela biljka može da se koristi u ishrani domaćih životinja. U ljudskoj ishrani koristi se prvenstveno koren, ali se ponegde za pripremanje variva upotrebljavaju i listovi.

 

Slatki krompir se može kuvati, pržiti ili peći, slično običnom krompiru, s tim što je za njegovu termičku obradu potrebno manje vremena (energije). U korenu, gde se nakupljaju rezervne materije, visoka je koncentracija različitih prostih i složenih šećera i po tome se ne razlikuje značajno od običnog krompira.

 

S druge strane, velika prednost slatkog krompira je bogatstvo karotenima (provitamin A), pri čemu je utvrđena veća koncentracija u žutim i narandžastim genotipovima.

Slatki krompir ima dobro razvijen korenov sistem, koji se skoro ravnomerno razvija i u dubinu zemljišta i horizontalno.

 

U korenovim žilama se u toku vegetacionog perioda nakupljaju velike količine rezervnih hranljivih materija, pa pojedine žile značajno zadebljaju, dostižući masu od nekoliko desetina grama do par kilograma. Spoljašnost zadebljalih korenova, u zavisnosti od genotipa, može da bude žutosmeđe, narandžasto ili ljubičasto obojena. Na preseku može da bude beličast, žut, narandžast, ljubičast ili ljubičastoplave boje.

 

Osim šećera, u korenu se nakuplja i velika količina bojenih materija kao što su karoteni (izrazito kod genotipova koji su narandžasti i žuti na preseku) ili antocijani (kod ljubičastih genotipova). Kada se preseku ili prelome, iz sprovodnih snopića ističe mlečno bela tečnost.

 

Stablo slatkog krompira je zeljasto, bledo zelene, zelene ili ljubičastozelene boje i grana se već u neposrednoj blizini korenovog vrata.

 

Grane se formiraju u različitim pravcima i za relativno kratko vreme pokriju veliku površinu zemljišta. Pojedine grane u našim agroekološkim uslovima dostižu i više od dva metra družine. U tropskim predelima mogu da narastu i do nekoliko metara.

 

Na donjoj strani stabla, kada su povoljni agroekološki uslovi (pre svega rastresito i vlažno zemljište), formiraju se adventivni korenovi, koji takođe mogu da zadebljaju i da tako utiču na povećanje prinosa.

 

Na stablu su naizmenično postavljeni listovi koji su jednostavne građe. Oblik liske varira kod različitih genotipova od srcastog oblika do različitih usečenih oblika. Na poleđini lista genotipova ljubičasto obojenog korena zapažaju se lisni nervi koji su isto tako karakteristično obojeni.

 

Cvetovi su trubastog oblika, beli, roze, ljubičasti ili ljubičastoplavi, što je prvenstveno odlika genotipa. Plod i seme u našim uslovima ne uspevaju da se razviju tako da imaju značaj samo za oplemenjivački i selekcionarski rad. I u tropskim predelima, a i kod nas, slatki krompir se razmnožava isključivo vegetativno. 

 

U tropskim predelima, slatki krompir je višegodišnja vrsta.

 

Kada je u pitanju tehnologija gajenja slatkog krompira, smatra se jednogodišnjom vrstom.

 

Osim odgovarajućíh klimatskih uslova, za uspešno gajenje slatkog krompira neophodno je obezbediti adekvatno zemljište i blagovremeno sprovesti određene agrotehničke mere. 

 

U našim agroekološkim uslovima, gajenje se započinje proizvodnjom rasada. 

 

Dobar rasad se može odgajiti na nekoliko načina, ali je za proizvođače najinteresantnije pikiranje korenovih izdanaka ili deljenje izdanaka.

 

Proizvodnju rasada bi trebalo započeti krajem zime kako bismo do prve dekade maja već raspolagali dobro razvijenim rasadom za sadnju. Nakon pojave izdanaka na korenu, pikiranje se obavlja u saksije ili u kontejnere koji se koriste za pikiranje rasada paradajza.

 

Rasad slatkog krompira nema velikih zahteva kada je u pitanju supstrat, jer za kratko vreme korenovim sistemom prožima celu zapreminu suda u koji je pikiran. Ipak, supstrati koji su zbijeni i kad je hladnije usporavaće rast rasada.

 

 

Nikako nije za preporuku ranija sadnja, zbog opasnosti od mraza i niske temperature zemljišta.

 

U periodu nakon sadnje, zapaženo je da biljka naizgled stagnira i sporo napreduje, međutim, u tim prvim sedmicama nakon sadnje, najintenzivnije se razvija korenov sistem koji prodire u dubinu i horizontalno u svim pravcima.

 

To je kritičan period, jer neki insekti, na primer popci, mogu prepoloviti broj posađenih biljaka.

 

Veliku opasnost za uspešno gajenje predstavljaju i korovi koji u tom periodu brže napreduju od slatkog krompira. Zbog toga je neophodno obaviti bar jedno okopavanje, a često i dva ili tri.

 

Od herbicida se mogu primeniti oni namenjeni za suzbijanje uskolisnih korova, ali je preporuka da se korovi kontrolišu mehanički, jer se istovremeno popravlja vazdušni režim zemljišta i smanjuje opasnost od pojave rezidua pesticida u korenu.   

 

Zbog razvijenog korenovog sistema, slatki krompir dobro podnosi sušu, ali je za sigurnu proizvodnju potrebno obezbediti zalivanje nakon sadnje kao i u toku jula i avgusta.

 

Za sada nema značajnih biljnih bolesti koje u našim agroekološkim uslovima ugrožavaju slatki krompir u toku proizvodnje. Na produktivnim delovima korena česta su oštećenja od žičnjaka. Te povrede zarastaju i mogu se odstraniti prilikom pripreme zadebljalih korenova za jelo.

 

U toku jeseni, naročito ako se koren vadi u toku oktobra, česta su i oštećenja od miševa i drugih glodara. Neretko se događa da ceo koren bude pojeden iznutra. Da bi se sprečio ovaj problem, ubiranje slatkog krompira bi trebalo obaviti najkasnije do kraja septembra.

 

 

Mlade i tanje korenove bi trebalo odmah upotrebljavati, jer brzo gube kvalitet.

 

Dobro razvijeni i zdravi korenovi se mogu čuvati i do 10 meseci, čak i u improvizovanim uslovima.

U ogledima koji se sprovode već nekoliko godina u našim agroekološkim uslovima, ispitivana su dva genotipa koja su pokazala određene razlike prema spoljašnjim faktorima.

 

Prvi genotip je narandžasto obojen na preseku korena, srcastog oblika liske, dok je drugi ljubičasto obojenog stabla, lisnih nerava i preseka korena s oblikom lista koji podseća na helebardu.

 

Narandžasti genotip je prinosniji i za kraće vreme formira prinos, pri čemu je najveća masa zadebljalog korena neposredno uz korenov vrat, što ga čini jednostavnijim za ubiranje.

 

Ljubičasti genotip formira veću biomasu i manji broj krupnijih korenova, koji su često raspoređeni nepravilno u odnosu na korenov vrat, protežu se horizontalno i više od pola metra od stabla, a zatim se spuštaju vodoravno u dublje delove zemljišta.

 

Ljubičasti genotip je manje sladak, ali je prijatniji za konzumaciju.

 

Takođe, primećeno je da ljubičasti genotip bolje podnosi niske pozitivne temperature, pa ako izostanu dugotrajni prizemni mrazevi u toku jeseni, može da zadrži zelenu lisnu masu i do početka novembra.

 

Ipak, značajan nedostatak genotipa s ljubičastim pigmentom su otežano ubiranje i oštećenja koja nastaju na korenu prilikom ubiranja useva. Iz ovog razloga je manje interesantan za proizvođače u odnosu na  narandžasti genotip.

 

Smatra se da je običan krompir u engleskom jeziku nazvan potato baš zahvaljujući nazivu južnoameričkih domorodaca za slatki krompir (batata).

 

Za razliku od običnog krompira koji pripada familiji Solanaceae, u koju se ubrajaju i paradajz, paprika, plavi patlixan i duvan, slatki krompir pripada familiji Convolvulaceae. Najbliži srodnik u spontanoj flori mu je poponac.

 

Izvor: Poljoprivrednik broj 2665

 

Foto: pixabay.com