Za uspešan razvoj Srbije u celini nužno je da agrar bude strateška delatnost i da se prostor Srbije proglasi za region bez proizvodnje genetski modifikovane hrane. To je do sada uradilo više od 100 opština u Srbiji!
Kada bi poljoprivreda dobila takav tretman i ulaganjem od samo milijardu evra godišnje, već za dve – tri godine proizvodnja hrane vrednosno bi mogla da se udvostruči (to je u 2012. godini, kada je pad proizvodnje u agraru bio 18,5 odsto iznosilo 3,8 milijarde evra). U 2013. godini agrarna proizvodnja je imala rast od blizu 20 odsto i njena vrednost je bila 5,2 milijarde dolara, a vrednost izvoza iz poljoprivrede je iznosila oko 2,5 milijardi dolara, a uvoza oko 1,2 milijarde dolara.
Srbija sa proizvodnjom hrane može u potpunosti da zadovolji domaću tražnju, rezerve i od izvoza bi godišnje prihodovali više od pet milijardi dolara. Uz sve to, uposlili bi se preradni kapaciteti koji se sad koriste tek sa 30 do 50 odsto! Sa takvim razvojem do 2020. godine bi proizvodnja imala stalnu stopu rasta od pet do 20 odsto. Time bismo zadovoljili domaću tražnju na višem i kvalitetnijem nivou i obezbedili devizni priliv od izvoza od šet milijardi dolara.
Sa takvim tempom razvoja u 2030. godini pored zadovoljenja domaćih potreba na najvišem nivou, od izvoza bismo prihodovali 10 milijardi dolara. Od sadašnjih 631.000 gazdinstava, u Srbiji bi 2020. godine bilo oko 350.000 komercijalizovanih gazdinstava sa prosečnom veličinom poseda od 15 i više hektara. Ostala bi sitna gazdinstva ispod 10 hektara sa okućnicama, koja bi morala biti organizovana u zadruge. Ona bi imala značajnu naturalnu proizvodnju i potrošnju i bavila se turizmom. Proizvodnja hrane bi bila namenska za turizam (domaći i strani).
Ako se zna da u EU ima oko 500 miliona stanovnika (deset odsto njih ili 50 miliona se izjasnilo da hoće da troši samo hranu bez GMO), onda je šansa Srbije da proizvodi i prodaje takvu hranu. Čak ne bi mogla da proizvede ni dovoljne količine takvih potrepština. Ne sme se gubiti iz vida ni da je takva hrana u svetu skuplja za 30 do 50 odsto od obične. Mogla bi da se izvozi iz Srbije, ali i da je troše turisti u njoj.
Takva hrana, bez GMO, i cela Srbija bi po njoj postala brend poznat u svetu! Na taj način bi poljoprivreda postala agrobiznis! Tako bi se proizvodi iz Srbije nudili kao brend. I odmah da se ponudi i odgovor šta bi to bio srpski brend? Ako bismo pojasnili šta je to, onda treba reći da je to nešto kvalitetno, dobro poznato na tržištu, lepo, najčešće skupo, sa poznatim imenom. Inače, reč brend je engleskog porekla, čije je osnovno značenje oznaka, marka. Brend je i izvor konkurentske prednosti i predstavlja obezbeđenje konstantnog kvaliteta koji je prepoznatljiv sa imenom.
Uspešan brend mora da ima četiri karakteristike, a to je neponovljiv, besmrtan, ubedljiv i konstantnog kvaliteta. Srpski brend mora da ima i znak Made in Serbia. Uspeh brenda je uvek rezultat njegove autentičnosti, međutim, najveći problem koji se javlja prilikom ustanovljenja brenda na tržištu jeste kako ga učiniti autentičnim i prvi se pojaviti sa tim artiklom, što bi sa stvaranjem prostora bez proizvodnje genetski modifikovane hrane učinili prvi u svetu!
Nekada je naš najznačajniji izvozni proizvod bila suva šljiva. Prvi izvozni posao Srbije u SAD 1897. godine bio je izvoz 40.000 tona suvih šljiva (danas je taj izvoz ukupno u svet, manji od 5.000 tona godišnje). Malo je proizvoda koji su stekli domaći i svetski ugled kao što je ,,žuta osa“, ,,sokolova rakija“, a očekujemo da dobijemo od EU svoj prvi priznati brend – ,,srpsku šljivovicu“.
Za izlazak Srbije u svet na prvom mestu su proizvodi ,,zdrave hrane“. Vojvodina je prva krenula da obeležava svoje proizvode sa znakom ,,Najbolje iz Vojvodine“, pa je tu oznaku dobilo oko 20 proizvoda. Inače, EU dozvoljava određenim proizvodima pristup na svoje tržište ako su geografski zaštićeni i sertifikovani po njenim pravilima.
Sva ta hrana bi se proizvodila na savremen, ali i tradicionalan način. Kada se pomene rakija, ona se ne bi pekla u destilerijama već na stari, tradicionalan način u kazanima kao i do sada. Ili drugi primer: džemperi iz Sirogojna bi se i dalje pleli ručno, čime bi se sačuvala tradicija njihove proizvodnje.
Da se nekada iz Srbije uspešnije nego danas u svet izvozilo najbolje potvrđuju činjenice da je narodni dobrotvor i trgovac Miša Anastasijević koji je zahvaljujući svojoj umešnosti od sveta imao trgovačke privilegije, čak i monopol, između ostalog na izvoz soli i uvoz robe iz Austrije. Zahvaljujući takvom radu stvorio je kompaniju sa 10.000 ljudi, imao je 80 brodova. On je bio i najveći trgovac na Balkanu. I Miloš Obrenović je godišnje samo u Austriju izvozio 250.000 tovljenika… Tada je Srbija imala trgovinski suficit sa svetom! Za takvim trgovcima, po novom imenu, biznismenima, Srbija danas vapi.
Autor: Branislav Gulan, član Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti
