Apiterapija nije samo nauka, već i umetnost. Pčele i njihovi proizvodi su od najstarijih zapisa bile prisutne u svakodnevnom životu čoveka.
Danas više nema sumnje da su proizvodi pčela jedinstveni po svom sastavu i delovanju. Ukoliko ih svakodnevno koristimo imaju veoma blagotvoran uticaj na naše sveukupno zdravlje, daju vitalnost, snagu i lepotu.
U tekstu dr sc.med. Zorice Plavšić, pulmologa, alergologa, apiterapeuta i osnivača i predsednika Prvog međunarodnog udruženja zdravstvenih radnika apiterapeuta Srbije – ApiMed Srbija saznajemo više o značaju apiterapije. Tekst je objavljen na sajtu Saveza pčelarskih organizacija Srbije i prenosimo ga u celini.
Svetski dan apiterapije
Prvi put kada je upotrebljen termin „apiterapija“ bilo je to da objasni medicinsku primenu uboda pčela ili apitoksinoterapiju.
Ovo istorijsko pominjanje ne znači da se drugi pčelinji proizvodi nisu koristili od davnina, naprotiv, lekovita upotreba proizvoda iz košnica se pominje u Ebersovom papirusu (1700 pne), Tori (Petoknjižje u Bibliji), Proročkim i drugim biblijskim knjigama, u delima Aristotela, Plinija, Dioskorida, Hiskokra Vara i drugih. Galen, grčki lekar, jedan je od najuspešnijih medicinskih instraživača u doba antičke Grčke, koristio je u terapiji sve pčelinje proizvode.
Što se tiče pčelinjeg otrova, apitoksina, on se koristio u lečenju različitih oboljenja ali prvenstveno u lečenju koštano zglobnih oboljenja. Karl Veliki (748 – 814) je patio od hroničnog gihta, Ivan Grozni (1530 – 1584) od bolova u zglobovima. Postoje zapisi da su se izlečili zahvaljujući apitoksinu koji su dobijali preko pčelinjih uboda i to od pojedinačnih ka sve vecćem broju uboda pčela. Danas je sve više naučnih istraživanja in vitro i in vivo na veterinarskim pacijentima, ispitivanje efekta pčelinjeg otrova kod malignih oboljenja. Dosadašnji rezultati ohrabruju.
Filip Terč je rođen 30. marta 1844. godine u Praporištu (bivši Braunpusch), malom selu u oblasti zapadne Češke. U to vreme Bohemija je bila deo Austrijskog carstva, a od 1867. do 1918. godine deo Austro-Ugarske. Terč je bio sin Johana Terča i Barbare Stepan, a njegovo prvobitno prezime je bilo Tertsch, prema Državnom arhivu Plzenj (tom 12, folio 8).
Dr Terč je bolovao od reume i imao je intenzivne bolove u zglobovima, i ništa nije mogao da uradi iako je bio prestižni lekar opšte prakse u Mariboru (Marburg an der Drau), jugoistočnom kraju Vojvodstva Donje Štajerske, takođe u sastavu Austrougarske. Jednog dana 1868. veći broj pčela ga je iznenada uboo i na njegovo iznenađenje, od tada je njegov bol počeo da nestaje, a udovi su postali pokretljiviji. Ovo lično iskustvo ga je impresioniralo toliko, da je počeo da veruje da je kliničke studije sprovedene u Rusiji 1864. od strane dr M.I. Lukomskog o terapeutskim efektima uboda pčela, trebalo ozbiljno shvatiti i podvrgnuti naučnim istraživanjima.
Samo jedanaest godina kasnije ozbiljno se zainteresovao za istraživanje ovog neverovatnog leka.
Jednu pacijentkinju su lečili različiti lekari, pa čak i sam Terč od teške kranijalne neuralgije i gluvoće. Međutim najnaprednije medicinske procedure za to vreme su bile bezuspešne. Tada je gospođa zatražila od Terča bilo kakvu novu proceduru, jer je bila razočarana zbog neuspeha dotadašnjeg lečenja. Terč se prisetio sopstvenog iskustva i svega što je pročitao o dejstvu pčelinjeg otrova, i krenuo je sa apitoksinoterapijom. Krenuo je od pojedinačnih uboda dok nije dostigao 90 pčelinjih uboda dnevno.
Ali poboljšanja nije bilo, međutim, ubodi takođe nisu izazvali nikakav neželjeni efekat. U izveštaju ne piše gde je vršio ubode, na koji deo tela. Jednog dana nakon 90 uboda pacijentkinja je dobila i 15 uboda pčela u predelu vrata i ramena i – iznenađenje!, bolovi u predelu glave i vrata su nestali i pacijentkinja je ponovo čula. Ali, po prvi put od početka lečenja lice pacijentkinje je jako nateklo od uboda.
Terč je nastavio svoja zapažanja i eksperimente narednih 10 godina i 1889. godine na Bečkom univerzitetu je izneo izuzetne zaključke o hiljadama uspešno lečenih pacijenata. Ali, suočio se sa neprijateljskom i nepopustljivom publikom, kolegama. To je na njega uticalo do te mere da je Terč odlučio da napusti Beč iz straha da će biti interniran na psihijatrijsko odeljenje. Univerzitet u Beču je objavljivao sve konferencije gostujućih naučnika, ali Terčeva konferencija nikada nije objavljena. Prezir koji su u prošlosti pretrpeli Franc Anton Mesmer, Luj Paster, Filip Semelvajs i mnogi drugi, sada se ponovio i kod Terča, Zato je doneo odluku da se vrati u Maribor i nastavio je prilično neupadljivo sa primenom apitoksina.
U „Izveštaju o neobičnoj vezi između uboda pčela i reumatizma” (1888), Terč opisuje lečenje 660 pacijenata obolelih od reumatskog artritisa kod kojih je primenio ukupno 39.000 pčelinjih uboda. Rezultati te studije su: 82% kompletno izlečenje, 15% delimično poboljšanje a kod 3% nije bilo poboljšanja
Nakon što su austrijski naučni autoriteti odbili Terčevo naučno istraživanje, drugi lekari u Francuskoj, Engleskoj i Nemačkoj sledili su njegove metode i potkrepili njegove zaključke sa svojim rezultatima primene apitoksina.
Terč je preminuo u Mariboru 28. oktobra 1917, ignorisan i odbačen od savremenika. Ni danas se njegovo ime ne pojavljuje ni u jednoj evropskoj medicinskoj enciklopediji niti u zapisima Austrijske akademije nauka ili Univerziteta u Beču ili drugih akademskih institucija. Izuzetak su samo Enciklopedija Slovenije (13, 1999) i Muzej pčelarstva u Radovljici (Čebelarski muzej Radovljica).
Dr Alfred Kajter je 1914. godine objavio je u Beču i Lajpcigu knjigu koja opisuje istraživačke radove dr Terča.
Jedan od sinova Filipa Terča, dr Rudolf Terč, radio je kao oftalmolog u Beču, objavio je 1912. knjigu u kojoj opisuje istraživanja svog oca.
Unuk Filipa Terča, dr Rudolf Terč, doktor u Merbušu ( preminuo je 1982. ) nastavio je porodičnu tradiciju primene apitoksinoterapije.
Na inicijativu neprofitne organizacije Bees for Life – World Apitherapi Netvork Inc., prvi put 2006.god. u Praporištu, 30. mart je izabran i obeležen kao „Svetski dan apiterapije“. U čast pionirskog naučnog istraživanja i njegovog profesionalnog integriteta dr Filip Terč je nazvan „Ocem moderne apiterapije“.
Pčele i njihovi proizvodi su od najstarijih zapisa bile prisutne u svakodnevnom životu čoveka.
Grafički prikazi o pčelarstvu i primeni pčelinjih proizvoda u ishrani ili prevenciji i lečenju pojedinih bolesti datiraju još do pre 15.000 godina na crtežima u pećinama u različitim delovima Sveta.
Na našim prostorima još u vreme hunskog vladara Atile znalao se za pozitivni efekat meda na zdravlje. U vojnim izveštajima iz perioda od 408—450, stoji da su vojnici u ratu dobijali umesto hrane kašiku meda, a umesto vina medos. Medos (med s grčkim dodatkom os) je medovina, omiljeno piće starih Slovena. Upotreba medosa (medovine) u Panonskoj niziji, gde su tada vladali Huni, pokazuje da su Sloveni, naseljeni oko reke Dunava i Tise, bili glavni proizvođači medosa, jer reč med nije ni grčka ni hunska, već slovenska.
Sačuvani su određeni pismeni spomenici srpskih vladara koji to potvrđuju. Tako u pismu Stefana Prvovenčanog, kojim je regulisana trgovina sa Dubrovčanima, stoji izmeđuostalog i ovo: „Neka je svima znano, da je kraljevstvo mi dalo milost Dubrovčanima da prodaju vino bez vode i med po cenovniku, i ako se nađe ko da prodaje vino sa vodom ili med preko cenovnika, da mu se uzme sve što ima“.
Jovan Živanović (1841-1916) poreklom iz Sremskih Karlovaca, bio je profesor slavistike i veliki prijatelj Vuka Karadžića i Đure Daničića. Sa rektorom Karlovačke bogoslovije, Ilarionom Ruvarcem, 1878. godine osnovao je Katedru za pčelarstvo, na kojoj je kao profesor radio više od dve i po decenije. Nazvan je „ocem racionalnog pčelarstva“. Njegova kuća je danas muzej pčelarstva.
Pre Drugog svetskog rata, Srpsko pčelarsko društvo je imalo skoro 4.000 članova.
Pčelinji proizvodi su se od davnina koristili kao hrana ( funkcionalna hrana) i za lečenje, ali organizovano udruživanje poznavalaca lekovitih svojstava pčelinjih proizvoda počinje u novije vreme. U zemljama u okruženju kao i u Srbiji postoje Udruženja koja imju za cilj da podignu svest ljudi o kvalitetu pčelinjih proizvoda za očuvanje zdravlja.
Srbija se u Evropi nalazi među zemljama sa najmanjom potrošnjom meda po glavi stanovnika – nešto više od 700 gr godišnje. Korišćenje ostalih pčelinjih proizvoda je još manje.
Poznato je da su pčele neophodne za održavanje bioraznolikosti i ekosistema uopšte. Pčelarsvo postaje sve značajnija grana privrede.
Apiterapija podrazumeva upotrebu pčelinjih proizvoda u prevenciji, kao dodatak u toku lečenja brojnih zdravstvenih poremećaja i u toku rehabilitacije.
Sa napretkom tehnologije naročito u oblasti analitičke hemije, sve je više izveštaja o farmakološkoj aktivnosti pčelinjih proizvoda koji otkrivaju njihova brojna biološka svojstva. In vitro i in vivo studije, kao i klinička ispitivanja su pokazala da pčelinji proizvodi mogu biti indikovani kao funkcionalna hrana za održavanje ravnoteže u našem telu – homeostaze, dodatak u lečenju različitih bolesti i u toku rehabilitacije. U mnogim studijama je dokazan sinergistički efekat istovremene primene farmaceutskih lekova sa pčelinjim proizvodima. To se naziva integrativni pristup lečenju.
Danas se koristi više pčelinjih proizvoda: med, propolis, matični mleč, pčelinji polen, pčelinji hleb-perga, pčelinji vosak, pčelinji otrov i vazduh iz aktivnih košnica.
Svaki od ovih proizvoda, zahvaljujući svojstvima koje je nemoguće industrijski stvoriti, ima svoje mesto u apiterapiji.
