Azotna đubriva kod većine voćnih vrsta treba podeliti u četiri obroka.
Azot je neophodan za rast i razvoj biljaka. On je gradivni i prinosni element.
Za normalan rast i razviće biljaka neophodna je dovoljna količina azota u zemljištu. Potrebe biljaka za azotom su različite, ali je činjenica da u nedostatku azota one boluju, rastu sporije, niže su, stablo je tanje.
Višak azota u zemljištu za biljku, takođe, predstavlja problem. Ovaj problem se teže uočava, jer ne mora uvek da izazove morfološke promene.
O uticaju azota na voće piše dipl. inž. poljoprivrede Ljiljana Gvozdić, savetodavac.
Kako azot utiče na rast i razvoj voća?
Azot je neophodan konstitucioni elemenat za sve biljke, pa samim tim i za voćne kulture. Utiče na njen celokupan razvoj.
Deo je mnogih jedinjenja u biljkama: proteini, hlorofil, enzimi, nukleinske kiseline, aminokiseline, hormoni, pigmenti, vitamini, amini, amidi.
Među neophodnim elementima za rast i razviće biljaka u suvoj organskoj materiji azota ima oko tri puta više nego bilo kog drugog elementa.
Jednostavno rečeno azot je gradivni element i ne postoji nijedan proces u biljkama na koji on ne utiče.
Veoma je važan jer pored visine prinosa utiče i na kvalitet proizvoda. Zato se za njega kaže da je prinosni element.
Manjak i višak azota u zemljištu
Ukoliko u zemljištu nema dovoljno azota to se odražava na voće, smanjuje se porast, listovi su sitniji žuti ili bledo-zeleni, dolazi do hloroze, koren se izdužuje, smanjuje se njegovo grananje, zametanje, prinos i kvalitet plodova.
Suprotno, ako je potrošnja azota suviše velika, dolazi do posledica kao što su bujniji razvoj biljke, listovi su tamno zelene boje, veoma sočni, koren kraći i deblji, a otpornost voća na zemljišnu sušu je slabija kao i otpornost na bolesti.
Dešava se da se rast produžava do kasne jeseni, mladari ne dozrevaju dovoljno već ostaju s zelenim i mekanim tkivom, pa lako izmrzavaju. Ujedno se povećava osetljivost prema bolestima i štetočinama, a dešavaju se i neke fiziološke promene.
Zbog viška azota produžava se vreme dozrevanja plodova i skraćuje vreme njihovog trajanja.
Azotna đubriva primeniti u više navrata
Uticaj jedinice azota iz đubriva u povećanju prinosa je značajno veći od uticaja jedinice fosfora i kalijuma.
Međutim, pored toga da je važna količina koju biljke usvajaju isto toliko je važno i vreme dodavanja azotnih đubriva, tj. njihovo pravovremeno unošenje u zemljište.
Prekasno unošenje azotnih đubriva izaziva produženu vegetaciju.
Sa druge strane, azotna đubriva su lako topiva i pokretna, pa dolazi do većih gubitaka ako se sve unese u jesen, jer u tom periodu obično ima dosta padavina.
U jesen je važno uneti azotna đubriva zbog intenzivnog rasta korena.
Na proleće opet počinje intenzivni rast korena, zatim cvetanje, oplodnja, rast mladara i plodova, pa za rast tih organa treba đubrenjem dodati puno azota.
Početkom leta zameću se cvetni pupoljci za rod u idućoj godini, bujno rastu mladari, plodovi, pa je opet potrebno dosta azota.
Prema tome, azotnim đubrivima treba đubriti u više navrata, posebno u jesen, proleće i početkom leta.
Najbolje i najispravnije je da se proizvođači služe preporukom dobijenom nakon ispitanog zemljišta, dok ukoliko to nije bio slučaj azot dodavati u podeljenim obrocima u orijentacionim normama za taj period i stanje zastubljene sorte.
Kod većine voćnih vrsta ukupnu količinu azota treba podeliti u četiri obroka:
– Jedna četvrtina od ukupne godišnje količine azotnih đubriva unosi se tokom jesenje obrade nakon berbe plodova.
– Druga četvrtina dodaje se rano u proleće, tri do maksimalno četiri nedelje pre cvetanja.
– Treća četvrtina dodaje se odmah nakon opadanja latica.
– Poslednja četvrtina dodaje se sredinom maja meseca.
Biljke ravnopravno usvajaju i nitratni i amonijačni jon iz zemljišta, međutim, amonijak predstavlja pogodniji izvor hrane pošto ga biljke mogu direktno ugrađivati u organska jedinjenja i time trošiti manje energije u odnosu na usvojene nitrate koji u biljci moraju prvo da se redukuju do amonijaka, a za njihovu redukciju se troši energija.
U kiseloj sredini biljke više usvajaju nitratni, dok u alkalnoj prednost ima amonijačni oblik.
Pri đubrenju voditi računa o načinu dodavanja hraniva i o površini koju treba đubriti u odnosu na sklop i starost voćaka.
