„Primenom mineralnih đubriva i intenzifikacijom poljoprivredne proizvodnje na pojedinim površinama smo primenili više fosfora i kalijuma nego što je
optimalno. Na površinama u Vojvodini smo uložili više od 70 milijardi dinara nepotrebno, ne računajući troškove primene“, upozorava profesor Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu dr Branko Marinković.
Neracionalnom primenom mineralnih đubriva na tim površinama izgubili smo i deo prinosa, a nažalost, to činimo i danas, smatra Marinković. Kod kukuruza zbog nepravilne upotrebe NPK hraniva, troškova za đubriva i gubitka prinosa po jedinici površine izgubili smo do 300 evra. Kod suncokreta smanjenje finansijske dobiti je od 50 do 140 evra po hektaru. Gubici kod šećerne repe su takođe značajni i proizilaze iz nedovoljnog ili prekomernog đubrenja.
Najviše zabrinjava činjenica da smo smanjili sadržaj humusa u zemljištu. Svega 50% obradivih površina ima sadržaj humusa od 3 do 5%, na 48% površina sadržaj humusa je od 1-3%, a na samo 0,5% površina sadržaj humusa je preko 5%. Poređenja radi, u zemljištima u Vojvodini početkom šezdesetih godina prošlog veka na većini obradivih površina humusa je bilo u granicama od 4-6%. Razlog za gubitak humusa je, osim nedovoljnog unosa stajnjaka, i to što sve manje zaoravamo žetvene ostatke, upozorava Marinković i podseća da je za vraćanje humusa na njive potrebno dvostruko više vremena nego što je potrebno da se on, lošim gazdovanjem, izgubi.
„Da li treba da nastavimo ovako, ili ovi brojevi dovoljno opominju? Ne možemo đubriti kako mislimo da treba, jer unošenje hraniva mora biti prilagođeno stanju plodnosti zemljišta, a količine moraju biti precizno utvrđene“, poručuje poljoprivrednicima profesor Marinković.
Rešenje je možda i u tome, smatra naš sagovornik, da, na neki način, proizvođače uputimo, možda i nateramo da rade kontrolu plodnosti zemljišta i upotrebe đubriva.
„Recimo, da vežemo subvencije za obavezne kontrole. Nešto moramo početi da radimo. Kada smo imali najveće povećanje prinosa, to je period do 1985. godine, imali smo i Zakon o agrominimumu. Znalo se ispod kojih količina se ne može ići. Danas, osim toga, treba da znamo i koje su to maksimalno dozvoljene količine hraniva za određenu parcelu “, smatra Marinković.
