Udruženja žena u seoskim i gradskim sredinama omogućavaju članicama da stvaraju, uče, putuju, budu angažovane i druže se.
U Asocijaciji žena Srednjobanatskog okruga sada je trinaest udruženja. Većina su dobro organizovana, inventivna i aktivna. Poslednjih desetak godina u nekim udruženjima žena primetna je slabija pojedinačna aktivnost, kaže Biljana Popadić, predsednica ove asocijacije.
„Ne znam zašto je to tako. U lokalnim udruženjima raste članstvo, ali se broj žena koje su aktivne smanjio. Bilo bi dobro kada bi se više mladih žena priključilo radu udruženja. Njihova energija, entuzijazam i nove ideje doneli bi osveženje i uspeh u radu“, smatra Popadić.
Članice udruženja mogu da iskoriste mogućnosti da se kroz projekte dodatno edukuju na seminarima ili obukama, a saznanja i znanja potom prenesu ženama u svojim sredinama. Vrlo je važno, kaže naša sagovornica, da udruženja pronađu načine da što bolje promovišu svoja naselja. Manifestacije u naseljima srednjeg Banata, kao i širom Srbije, su brojne i to je prilika da udruženja predstave specifičnosti, tradiciju, običaje i autentične proizvode.
Najveći problem udruženja žena je nedostatak novca. Za funkcionisanje nisu dovoljna sredstva od članarine. Posebno su u problemu udruženja koja deo sredstava dobavljaju prodajom svojih proizvoda.
Situacija koja je nastala zbog pandemije i nedostatak manifestacija dodatno produbljuju problem. Popadić izražava bojazan da će posledica ovakve situacije biti gašenje nekih lokalnih udruženja.
„Našem snalaženju nikad kraja. Kroz projekte uspevamo da obezbedimo određena sredstva, ali to nije dovoljno. Neophodno je da lokalne samouprave izađu u susret udruženjima i, recimo, odrede prodajna mesta na kojima ćemo kontinuirano prodavati naše proizvode. Jako mi je žao jer neke od njih ne prepoznaju značaj naših udruženja. Mi predstavljamo naša mesta, održavamo tradiciju, želimo da očuvamo likove i dela poznatih ljudi koji su rođeni u našim selima. A, imamo ih mnogo. Sa druge strane, manifestacije i događanja u selima su značajna za sve meštane. Bez podrške lokalnih samouprava funkcionisanje udruženja žena je otežano, a trebalo bi, smatra naša sagovornica, da bude na obostrano zadovoljstvo.
Tanja Prohaska je šest godina aktivna u Udruženju žena u Orlovatu. Učestvuje u organizaciji manifestacija u selu od kojih je najpoznatija „Dani Uroša Predića“. Tada žene organizuju štrudlijadu i takmičenje za najbolju Banatsku paorsku torbu.
„Volim tradiciju i zato mi se dopada što postoji udruženje žena u našem mestu. Volela bih da naučim da vezem i verujem da će takva obuka biti organizovana kada izađemo iz krize izazvane pandemijom. Žao mi je što u udruženju nema više mladih žena, ali teško ih je animirati. Za mene udruženje znači odmor od uobičajenih poslova na imanju i aktivnosti u kući. Lepo je kada razmenjujemo iskustva i znanja i radimo kao tim“, kaže Prohaska.
Malina Gavrilović se bavi vezom i predstavlja ih na manifestacijama. Nažalost, nema mnogo mladih dama koje žele da nauče ovu veštinu. Svoje radove poklanja i u tome uživa.
Vaspitačica Dušanka Živanov nije imala sreće da radi u svojoj struci, ali je svoj hobi ukrašavanja medenjaka pretvorila u dodatni izvor prihoda. Smatra da svako selo treba da ima udruženje žena i da je potrebno pronaći načine da se za uključivanje u rad zainteresuju mlađe žene.
Udruženje žena Krajišnik ima petnaest aktivnih članica, a nemaju svoju prostoriju gde bi se okupljale i radile. Bave se štrikanjem, a poznate su po proizvodima od drenjina. Vredne žene ovog udruženja organizuju manifestaciju „Bosanski lonac“ i učesnice su mnogih humanitarnih akcija u selu i šire. Predsednica ovog udruženja Mirjana Umićević smatra da su žene pokretačka snaga kako u svojim kućama, tako i u selima. Jednostavno, žena je stub.
Članice Udruženja žena „Banatsko jagnje“ u Boki najveću pažnju posvećuju preradi vune, budući da je ovaj kraj poznat kao ovčarski. Svoje rukotvorine svake godine u novembru poklanjaju svim bebama rođenim od novembra prethodne godine. Daruju vuneni jorgan, džemper, šal i kapu. U tu akciju uključuju se i žene iz Jarkovca, Neuzine i Elemira. Predsednica udruženja Marija Večanski navodi da za svoj rad koriste iznajmljene prostorije koje sada nisu dovoljno velike, te bi im trebale namenske i veće. Poznati su i po tradicionalnom pranju vune na Tamišu i organizaciji „Sirijade“.
„Voleli bismo da napravimo centar za reciklažu vune i da svima koji žele da vide i nauče pokažemo kako se koristi ovaj prirodni materijal. Za takav poduhvat nam je potrebna pomoć, kako finansijska tako i stručna. Potrebni su nam mladi koji bi pogurali ovu priču, kako bismo zajedno razvili ruralni turizam u ovom kraju. Mi volimo da štrikamo i izrađujemo predmete od vune, ali su nam potrebni i turizmolozi i lica koja bi radila marketinške poslove kako bismo realizovali naše ideje“, poručuje Večanski.
Tekst je objavljen u Poljoprivredniku br. 2716
