Nacrt novog Zakona o zadrugama do sada je imao nekoliko javnih rasprava i prezentacija širom Srbije.
Zadruge koje postoje dugo godina i posluju prema važećoj regulativi trenutno su možda najviše zainteresovane kakav će zakon biti u konačnoj veriji. Očekuju nekoliko ključnih promena koje bi rešile neke od nagomilanih problema, pre svega, vraćanje zadružne imovine…
I najčešći komenari koji dolaze sa te strane su da je predloženi zakon, kako kažu u tim zadrugama, tek „kozmetički zahvat“ postojeće zakonske regulative i da, ukoliko ne budu promenjeni pojedini članovi pomenuog Nacrta, pre svega član 13, postojećim i budućim zadrugama neće biti mnogo bolje nego danas. Takođe, smatraju da siva ekonomija u poljoprivredi, pre svega, otkup stoke, neće biti sprečen novim zakonom…
To je možda tačno, ali je tačno i to da udruživanje i zadrugarsvo ne čine zakoni i podzakonska akta, već ljudi – proizvođači, koji su spremni da ulože svoja sredstva i znanje da sebi i drugima olakšaju proizvodnju, prodaju i naplatu svojih proizvoda. Međutim, da li zbog urušavanja, da ne kažemo, kraha ovog pokreta s kraja prošlog veka i njihovog opravdanog straha ili neznanja i njihovog neprepoznavanja činjenice da je „danas“, a sve više „sutra“ ovaj oblik organizovanja jedini put ka njihovom opstanku, tek pojedini proizvođači imaju volju i spremni su da se upuste u nešto što se zove zadruga ili udruženje.
Kao da proizvođači nisu spremni za ovo vreme i u njihovim ocenama uglavnom preovladava stav da država, kao nekada, treba da ih organizuje i udružuje. Čini se da istok Srbije, sa pretežno staračkim poljoprivrednim gazdinsvima prednjači u ovakvim stavovima. Može se reći da su tek pojedini voćari shvatili prednosti udruživanja, ali ni oni još nisu dostigli prerastanje udruženja u specijaliovane zadruge, nalik onima u razvijenim zemljama.
Za promenu ovakvog razmišljanja verovatno nisu dovoljne prezentacije, seminari i ostale vrste edukacija poljoprivrednika. Izgleda da su u ovom procesu oni sami sebi veliki kočničari – zbog onoga što se zadrugama nedavno desilo, ali, pre svega, zbog mentaliteta koji uglavnom prepoznaje samo porodicu, a ne i vrline familije ili komšije. Međutim, u ovakvoj sredini on teško može biti promenjen zakonima ili propisima. Možda dobrim primerima? A tu dolazimo do onog pitanja „kokoška ili jaje„?
Autor: Srđan Cvetković, dipl. inž. poljoprivrede
