Zadruge, koje u Evropi i svetu najčešće zovu kooperative, postale su najbolja brana za suprotstavljanje interesima velikih i dovođenje malih proizvođača u ravnopravnu pregovaračku poziciju sa velikima.
Poljoprivrednici i zanatlije u zemljama Evrope odavno su shvatili da se međusobno povezani mogu izboriti za svoj položaj, posebno u odnosu na one koji predstavljaju krupni kapital.
U zemljama Evropske unije zadruge su uglavnom specijalizovane. Proizvođači sami vode svoje farme, a zadruge im služe da zajednički nabave neophodne inpute, ili da zajednički prodaju ili prerade svoje proizvode. Specijalizaciju je nametnulo okruženje u kome su evropske zadruge poslovale. Kada su se specijalizovale, mogle su do savršenstva da dovedu svoje poslovanje i ostanu u tržišnoj utakmici sa krupnim kapitalom. Zbog toga često čujemo da su evropski farmeri članovi više zadruga, jedne nabavno – prodajne, jedne mlekarske, jedne zadružne klanice itd..
Farmeri u većini evropskih država imaju svoju zadrugu koja se bavi preradom proizvoda koje oni proizvode na svojim farmama (mleko, meso itd.). Ona radi kao zadružna mlekara ili zadružna klanica, pa je njihov položaj bolji nego kad svoje proizvode prodaju drugima jer proizvode za svoju zadrugu koja uvek preuzima proizvode sa njihovih farmi. Vrednost njihovih proizvoda, zahvaljujući njihovoj prerađivačkoj zadruzi, bila je veća. Preradom su oplemenili svoj primarni proizvod i bolje naplatili svoj rad, jer su dobili veću cenu.
U sadašnjem trenutku za poljoprivrednike u Srbiji je najvažnije da se organizuju u zadruge na lokalnom nivou. Zadrugu treba organizovati za jedno ili više okolnih sela i tako obezbediti da poljoprivrednici zajedno nastupaju na tržištu. Zajedno će postati jači i sposobniji da se suprostave onima koji imaju interes da im prisvoje deo rezultata njihovog rada samo zato što nisu organizovani. To su, pre svega, vlasnici silosa, hladnjača, mlekara, mlinova itd. koji im u ovom trenutku trebaju, ali kojima trebaju njihove žitarice, uljarice, maline, mleko, tovna stoka itd.. Nije svejedno ako svaki pojedinac nudi svoje žitarice, uljarice, povrće ili voće, ili kad ponudu čine zajedno. Razloge za zajedničku ponudu naveo sam na početku ovog teksta.
U bliskoj budućnosti lokalne poljoprivredne zadruge iste vrste treba da se međusobno povezuju u zadruge koje deluju na većem proizvodnom područiju, ili u poslovne zadružne saveze i da tako jačaju svoju poziciju na tržištu. Čim dovoljno ojačaju, zadruge treba da grade svoje silose i hladnjače, da u njima koncentrišu proizvode svojih zadrugara, čuvaju ih, razvrstavaju po kvalitetu i prodaju po cenama koje su mnogo više nego kad to čine pri samoj žetvi ili berbi.
Perspektivno, kada zadruge i zadrugari budu uspeli da kupe ili izgrade svoje mlekare ili klanice, svoje mlinove ili pekare, tek tada će biti rame uz rame sa evropskim zadrugama. To vreme treba dočekati jer ono neće doći samo po sebi. Poljoprivrednici Srbije moraju sami da se izbore za to i takvo vreme.
Da li će se priključiti uspešnom putu Evropskih zadruga ili neće – zavisi, pre svega od poljoprivrednika u Srbiji i njihove spremnosti da se, na iskustvima drugih i tradicijama svojih predaka, opredele za takav put.
Autor: Zoran Kozlina, savetodavac
www.psss.rs
