Priča o dva gradska momka koji su postali pastiri, imaju farmu od 180 ovaca

pastiri

Pastiri iz grada: „Odlučili smo se za romanovsku ovcu, jagnji se dva puta godišnje, te je zbog visoke plodnosti veoma cenjena, a uloženi novac se brzo vrati.“

U srcu urbanog dela Petrovaradina, gde su se svakodnevni stres i gužva činili nepodnošljivim, dva „gradska momka”, Miran Zec i Branko Banović, odlučili su da promene svoje živote na nesvakidašnji način. Ovo je priča o njihovom neobičnom putovanju u svet ovaca, priča koja je počela pre godinu dana i dovela ih do farme od 180 ovaca, rase romanovska.

Dva dugogodišnja prijatelja Miran Zec i Branko Banović su oduvek voleli životinje i sanjarili o mirnijem životu, daleko od gradske vreve. Tako su odlučili da preuzmu stvari u svoje ruke, da pokrenu posao i da se bave ovčarstvom. Niko nije očekivao da će se njihovi snovi ostvariti na tako zanimljiv način.

Sve je počelo jednog hladnog januarskog jutra, kada su ovi vredni mladi ljudi odlučili da, pored redovnog posla koji imaju, počnu da se bave uzgojem ovaca, iako nisu imali nikakvog prethodnog iskustva sa stokom. Veoma neobična odluka u današnje vreme, kada većina mladih retko odlučuje da ostane na selu, a kamoli da se bavi stočarstvom. Za Mirana i Branka ovo je bio prvi susret sa ovcama, ali bili su spremni za izazov.

Nakon što su na zemljištu, koju je već posedovao Miran, osposobili ovčarnik, usledila je potraga za informacijama o uzgoju ovaca. Čitali su knjige, gledali video materijale, kontaktirali stručnjake za savete, obilazili i razgovarali sa drugim ovčarima. Počeli su da uče o ishrani, zdravstvenoj zaštiti, reprodukciji i svim drugim vidovima brige o svom stadu. Iako su se suočavali sa mnogim izazovima, nisu gubili volju za uzgoj ovaca.

Hteli smo da upoznamo ova dva mlada čoveka. Zatekli smo ih u ovčarniku kako zajedno rade oko svog stada. Ovčarnik je dobro napravljen, od dasaka, sa nadstrešnicom, prozračan i sa dosta svetla. Branko je pripremao hranu od soje, kukuruza, ječma, pšenice, sojine sačme i suncokretove sačme…, ručno mešajući, dok je Miran namirivao stado vodom. Posmatramo ih, rade brzo, znalački, vešto, kao da ovaj posao rade  godinama. Najveći deo posla obavljaju sami, a ponekad im Miranov otac priskače u pomoć.

Miran Zec
Miran Zec

Počeli smo sa 100 komada. Sa prodajom jaganjaca i priplodnog materijala nemamo problema, jer vodimo računa o kvalitetu hrane i zaštiti ovaca, pa su ljudi već čuli za nas. Trenutno imamo 180 komada sa jagnjadima, odnosno 100 majki sa ovnovima plus jagnjad – odgovara Miran Zec na naše pitanje kako su počeli ovu avanturu.

Iskustva sa nekim životinjama ja sam imao, ali sa ovcama ne. Jednog dana, Branko mi je predložio da uzmemo par ovca, onako za sebe. Ja sam rekao „šta jedna, uzećemo deset”. Sa 10 smo otišli na 50, pa onda na 100 komada. Ima dosta obaveza, uz posao koji već imamo i jedan i drugi, ali borimo se. Vikendom obavljamo veće poslove i ide polako – kaže Miran.

Odlučili smo se za romanovsku ovcu, jagnji se dva puta godišnje, te je zbog visoke plodnosti veoma cenjena, a uloženi novac se brzo vrati. Početak je bio lak, jer smo ih samo hranili. Sve dok nije počelo jagnjenje, kada su se pojavile i prve poteškoće. Prosek smo imali dva jagnjeta po ovci u prvom jagnjenju. Naravno, bilo je i trojki, oko 10 posto – s osmehom nam priča Branko.

Branko Banovic
Branko Banović

Romanovska ovca nije zahtevna životinja, ali im je ipak potrebno mnogo pažnje i brige. Miran i Branko su često morali da ustaju rano ujutru kako bi nahranili stado i osigurali da im ništa ne nedostaje. Nisu imali vikende ili slobodne dane, ali nisu se žalili. Bili su posvećeni svojoj novoj avanturi.

Najviše problema je bilo sa vrućinom ovog leta, pošto nismo bili iskusni, pustili smo da se jagnje leti, a ne zimi, pa su vrućine i sparine dovodile do upale pluća jagnjadi ili do dehidracije – objašnjava Miran.

Šta sa vunom? Pastiri smatraju da je šteta bacati je

Ove godine su imali i prvo šišanje ovaca, ali i prve probleme i nedoumice.

Vunu smo spakovali u džakove i ne znamo kuda ćemo sa njom. Pokušavali smo da na internetu nađemo nekog ko otkupljuje vunu, ali ništa nismo uspeli da pronađemo. Hteli smo i da je poklonimo, ali niko nije bio zainteresovan. Nastojali smo da nađemo bilo šta, bar da pokrijemo troškove šišanja, bez zarade. Šišanje smo plaćali 380 dinara po ovci. Znači za 100 ovaca platili smo 38.000 dinara plus troškovi transporta. Ali, trenutno nemamo rešenja, sve ide na otpad – rekao je Miran Zec.

Najbolje bi bilo da ima neka proizvodnja. Treba nešto da se smisli šta raditi sa vunom, jer ima dosta ovčara, neke rase ovaca se i dva puta godišnje šišaju. Vuna je ipak prirodan materijal, šteta je bacati – naglašava ovaj mladi ovčar, ističući da ih ovi problemi neće obeshrabriti u njihovom poslu.

Sada, posle godinu dana, možemo reći da su Miran i Branko postali vešti pastiri. Kažu, kada vide šta su postigli veoma im je drago. Brinu o svakoj ovci, naučili su kako da prepoznaju znakove bolesti kod ovaca i pravilno ih leče. Dok razgovaramo, Miran i Branko s ponosom gledaju svojih 180 ovaca.

Ova priča o dva gradska momka koji su postali pastiri nije samo priča o promeni karijere. To je priča o hrabrosti, odlučnosti i strasti. Miran i Branko su dokazali da je moguće ostvariti svoje snove, čak i ako su koraci koje morate preduzeti neobični i nepoznati.

Iz Petrovaradina odlazimo pomešanih osećanja. Energičnost i samouverenost ovih mladih ljudi je vredna divljenja. Oni nas podsećaju da se usudimo da sanjarimo, da sledimo svoje strasti i da se suočimo sa izazovima. Miran i Branko su dokazali da se sreća može pronaći na neobičnim mestima i da je svaka promena vredna truda.

Autor: Biljana Popadić

Preporučujemo: Proizvodnja ovčijeg mleka i 4 faktora koji utiču na mlečnost

Facebook
Twitter
LinkedIn

Slične vesti

Budite u toku

Želite da Vas obaveštavamo o najnovijim vestima jednom nedeljno?

Poljoprivredne kategorije

Najnovije vesti iz poljoprivrede