Voda za napajanje životinja mora da bude odgovarajućeg kvaliteta, da je zdravstveno ispravna. Treba da bude bez mirisa, bistra, bezbojna, prijatnog i osvežavajućeg ukusa, ne suviše hladna ni suviše topla.
Ni u kom slučaju ne sme da ošteti njihovo zdravlje.
Temperatura vode za napajanje treba da se kreće od 8-12 °C i zimi i leti. Previše hladna voda može da izazove prolive, pobačaje i pojavu nazeba. Ako životinje napajamo suviše hladnom vodom dolazi do gubitka toplote, koja se mora nadoknaditi pojačanom ishranom. Previše hladna voda nepovoljno utiče i na proizvodnju mleka, smanjuje je, dok previše topla je neukusna zato što gubi slobodan ugljen dioksid.
Ne preporučuje se skladištenje vode u staji radi zagrejavanja jer ona apsorbuje amonijak, razne vrste patogenih mikroorganizama i čestica prašine. Zato je bolje hladnu vodu zagrejavati određenom količinom tople vode.
Na loš kvalitet vode utiče prisustvo hemijskih otrova, mikroorganizmi i razvojni oblici parazita. Od hemijskih otrova najčešće je prisutno olovo, dok je ređe prisutan mangan, cink, arsen i flor. Olovo potiče iz olovnih cevi ili industrijskih postrojenja. Ukoliko je u vodi prisutan mulj ili pesak može doći do uginuća životinje, usled njegovog taloženja u crevima i želucu, pa dovodi do zapaljenja organa za varenje.
Patogeni mikroorganizmi uglavnom brzo propadaju u vodi, međutim neki od njih mogu opstati duže u samoj vodi ili mulju. U plitkim stajaćim vodama su povoljni uslovi za razmnožavanje. Zato se ovakve vode ne preporučuju za napajanje životinja. Voda je pogodno tlo za razvoj raznih vrsta parazita. To su protozoe koje parazitiraju na ribama.
Veliki značaj ima redovna mikrobiološka kontrola vode, kako zdravstveni tako i epidemiološki.
Autor: dipl.inž. Ljiljana Ćurčić
www.psss.rs
