Ukoliko zemljište dosegne određeni nivo kiselosti (pH < 5), njegova produktivnost može biti ugrožena pojavom toksičnog aluminijuma (Al) ili mangana (Mn), a porast biljaka je vrlo često usporen i nastankom nekih drugih problema u ishrani, kao što je to nedostatak fosfora (P), kalcijuma (Ca), magnezijuma (Mg) ili nekog drugog elementa.
Istovremeno, mikrobiološki procesi koji omogućavaju kruženje elemenata u lancu ishrane mogu biti značajno redukovani, a sposobnost korenovog sistema da usvaja vlagu i hraniva iz dubljih slojeva je, takođe, umanjena zbog blokade njegovog rasta.
Kiselost zemljišta od oko pH 5,5 se smatra kritičnom, jer se ispod ove pH vrednosti povećava rastvorljivost Al, a pri još nižim vrednostima, on prelazi u zemljišni rastvor i tada postaje toksičan za biljke.
Međutim, različite biljne vrste različito reaguju na kiselost zemljišta. Neke od njih su u većoj, a neke u manjoj meri, tolerantne, s tim da većina njih zahteva neutralna ili blago kisela zemljišta. Zemljišta koja su tokom godine izložena većoj količini padavina, što je prvenstveno uslovljeno klimatskim karakteristikama, su više podložna zakišeljavanju.
Njihova razgradnja ima za posledicu ispiranje i gubitak baza koje su učestvovale u građi njihovog mineralnog dela i adsorptivnog kompleksa (Ca, Mg, K, Na), a koje pri zakišeljavanju bivaju zamenjeni vodonikovim jonima. Ovo je vrlo čest slušaj u Srbiji, pogotovo u planinskim oblastima, pri čemu zemljišta postaju jako kisela (niža od pH 4).
Ukupno gledano, problem kiselih zemljišta predstavlja značajan problem zemljišta Srbije. S obzirom na to da kisela zemljišta zahvataju veći deo poljoprivrednih površina centralnih delova Srbije, značajno se smanjuje i njihova produkciona sposonost.
Intenzivnijem procesu zakišeljavanja zemljišta tokom proteklih decenija doprinosi i smanjeni unos organskih materije i primena isključivo mineralnih (azotnih) đubriva.
Autor: Ana Prokić, dipl. inž. savetodavac za voćarstvo
