Ratari koji do sada nisu obavili prihranu pšenice,
to svakako treba da urade kada se zemljište prosuši, kako bi biljkama obezbedili dovoljnu količinu azota. Pre odluke o prihrani ovog useva važno je da odrede u kojoj fazi rasta se sada nalaze biljke.
„Pšenice koje su kasnije posejane su sada u fazi punog bokorenja i tu još uvek ima prostora da se obavi prihrana. Ne treba koristiti ureu, već mineralna đubriva koja imaju odmah pristupačan azot. Važno je obaviti prihranu što pre“, poručio je profesor dr Miroslav Malešević.
Nedostatak azota lako je uočljiv na biljkama pšenice. Listovi su svetlije zelene boje, a biljka zaostaje u porastu. Ukoliko se ne reaguju biljke će u daljoj vegetaciji sve više patiti i prinos će, neminovno, biti manji.
„Krajnji rok za prihranu pšenice je početak vlatanja, odnosno početak porasta u stablo. Kada ova faza rasta počne onda prihrana čvrstim đubrivima preko zemljišta više ne daje rezultate. U praksi se kaže da se prihrana čvrstim đubrivima obavlja dok se „vidi zemljište“. Posle toga moguće je intervenisati preko lista, a to je već skuplja varijanta“, kaže Malešević za poljosfera.rs.
Većinu ratara ne treba podsećati da je za racionalno prihranjivanje pšenice potrebno imati informacije o stanju i pristupačnosti azota u zemljištu i biljci.
Analiza zemljišta N-min metodom je jedini pouzdan način da se sazna stanje azota, njegova distribucija i količina u zoni korena.
U jesenjoj setvi 2015. godine u Srbiji pšenicom je ukupno zasejano 580.292 hektara, što je za 0,7 odsto više nego prethodne godine i to u svim regionima, objavio je sekretar Odbora za poljoprivredu u Privrednoj komori Srbije Nenad Budimović na sednici Odbora Udruženja za poljoprivredu, prehrambenu industriju, šumarstvo i vodoprivredu PKS.
Posmatrano po regionima manje je zasejanih površina u Vojvodini za 1,8 odsto, dok su u Beogradskom regionu, regionima Beograda, Južne i Istočne Srbije, Šumadije i Zapadne Srbije zasejane površine veće za 4,2 odsto, 1,5 odsto i 5,2 odsto.
