Da li je pčelinju zajednicu bolje zazimiti na jednom ili dva tela? Odgovor daje pčelar Sadik Čamdžić
Prema mom mišljenju, a koje sam dobio na osnovu posmatranja života pčele u prirodi, posve je neopravdano zajednice ostaviti na jednom telu. Razloga je mnogo.
Tekst pčelara Sadika Čamdžića objavljen je na portalu bhpcelar.
Milionima godina, pre nego što ih je čovek usrećio, pčele su odlično upravljale svojim prostorom. Po pravilu, to su bile uske visoke cilindrične praznine. Svoje gnezdo počinjale bi od najgornjeg kupastog dela i spuštale ga prema dole. Gornji deo gnezda bio bi napunjen medom i polenom, a pčele sa radiličkim leglom bile su smeštene ispod mednih naslaga (venaca op. u.). Ispod radiličkog legla, tokom sezone, matica je polagala trutovsko leglo.
Tokom jeseni pčelinja zajednica bila je smeštena u drugoj trećini pčelinjeg prostora i zimi je polako napredovala prema gore. Potrošnja hrane bila je veća od unosa. U drugom delu proleća, proces se kretao obrnuto. Zajednica je vršila „svođenje“ odozgo prema dole, da bi na kraju, u donjoj trećini prostora, uzgojila trutove, izvršila rojenje, te na taj način produžila vrstu.
Kada se zna ova mudrost iz te proste pčelinje nastambe, lako je onda to primeniti i u savremenim košnicama, odnosno dati odgovor da li je pčelinju zajednicu bolje zazimiti na jednom ili dva tela.
Kada se pčelinja zajednica zazimi na jednom telu, pčelinje klube direktno je na udaru hladnoće.
Takođe, na toj poziciji izloženo je intenzivnom strujanju vazduha, te što je posebno pogubno, izloženo je vrlo brzoj promeni mikro klime.
Naime, sva živa bića su obdarena mogućnošću adaptacije, ali je za to potrebno vreme. Ako su promene nagle onda je živo biće izloženo velikim rizicima. A baš se takve brze promene dešavaju ispred i na ulazu u košnicu: promena temperature, vlažnosti zraka, zvuk, svetlosne provokacije itd.
Sve navedeno deluje još stresnije kada zajednica počne sa odgajanjem legla.
Međutim, duboko sam uveren da se svi ovi problemi mogu znatno ublažiti ako ispod pčelinje zajednice ima dodatnog prostora.
Najbolje je da je to jedan ili više nastavaka sa saćem. A posebno je dobro ako je u kasnu jesen, zimu ili rano proleće potureni nastavak na podnici u „toplom“ položaju, što znači da su okviri u njemu paralelni sa letom.
Zazimljavanje u više nastavaka ima još nekoliko prednosti: pčelar se oslobađa poslova oko skladištenja i čuvanja saća od moljca. Razvoj zajednice u proleće je intenzivniji jer su mikroklimatski uslovi stabilniji. Pri početku glavne paše pčelar ne mora da na brzinu pravi razmeštaj nastavaka za medobranje i postavlja matičnu rešetku jer pčele sistemom svođenja imaju odušak prema dole kao u prirodnom staništu.
Sadik Čamdžić, Foto: bhpcelar.com
Takođe, zbog tog oduška nema opasnosti od brzog ulaska zajednice u rojev nagon. Saće koje smo u jesen odredili za topljenje, a u njemu još ima ponešto starog meda i polena, takođe možemo smestiti u nastavak na podnici. U toku jeseni, zime i ranog proleća pčele to saće potpuno očiste i ono je tada pripremljeno za pretapanje.
Mnogo je bolje, čak i prazne nastavke, bez okvira, staviti ispod korpusa sa klubetom nego da klube ostavimo samo u jednom nastavku.
I još nešto, mišljenja sam da je potrebnije slabija društva uzimiti u više nastavaka nego društva koja su jaka.