Od načina primene higijensko – sanitarnih mera na pčelinjaku direktno zavisi pojava i širenje pčelinjih zaraznih bolesti.
Takođe, od higijensko – sanitarnih mera u procesu vrcanja meda i obrade drugih pčelinjih proizvoda zavisi sigurnost potrošača. Uređenje pčelinjaka je veoma značajno. Nepravilno postavljen i loše održavan pčelinjak može prouzrokovati slabljenje pčelinjih zajednica, pad njihove otpornosti i pojavu pčelinjih bolesti.
Higijena u pčelarstvu je oblast koja je neopravdano zapostavljena u našoj pčelarskoj literaturi. Samim tim i pčelarska praksa je zapostavlja. Ova oblast je veoma značajna u edukaciji pčelara početnika. Ako im se ne pruži mogućnost da steknu potrebno znanje iz ove oblasti ne možemo očekivati da će u svojoj pčelarskoj praksi provoditi neophodne higijensko – sanitarne mere. Predavači na pčelarske teme, na predavanjima, samo napomenu da na pčelinjaku treba imati higijensko pojilo i to je sve. Međutim, ova oblast je daleko značajnija i šira. Higijena u pčelarstvu podrazumeva, uređenje pčelinjaka, ličnu higijenu pčelara i higijensko – sanitarne mere pri radu sa pčelama, vrcanju meda i obradi drugih pčelinjih proizvoda.
Gde locirati pčelinjak?
Od načina primene higijensko – sanitarnih mera na pčelinjaku direktno zavisi pojava i širenje pčelinjih zaraznih bolesti. Takođe, od higijensko – sanitarnih mjera u procesu vrcanja meda i obrade drugih pčelinjih proizvoda zavisi sigurnost potrošača. Uređenje pčelinjaka je veoma značajno. Nepravilno postavljen i loše održavan pčelinjak može prouzrokovati slabljenje pčelinjih zajednica, pad njihove otpornosti i pojavu pčelinjih bolesti. Pčelinjak treba biti postavljen tako da leta košnica budu okrenuta u smeru istok, jugo-istok ili jug. Ako je teren brežuljkast pčelinjak se postavlja na sunčanoj strani.
Pčelinjak kome je izletna strana okrenuta prema tuđem zemljištu ili javnom putu mora od njih biti udaljen najmanje 20 metara. Ako to nije moguće mora se na 10 metara od leta postaviti zaštitna ograda visine najmanje 2 metra. Na ovaj način smo spriečili sve probleme sa komšijama. Pčelinjak treba biti udaljen od štala i đubrišta najmanje 50 metara, a od pogona za preradu voća i povrća najmanje 2 kilometra.
Zatim, postolja moraju biti dovoljno čvrsta da podnesu težinu košnica i da ne tonu u zemlju. Košnice treba postaviti tako da su blago nagnute napred. Udaljenost između košnica zavisi od raspoloživog prostora i tipa košnice kojom pčelarimo. Boja kojom su obojene košnice trebala bi biti ekološki prihvatljiva, odnosno da nije štetna za pčele. U travi oko košnica često se kriju razni neprijatelji pčela (ježevi, miševi, pauci, mravi, žabe i sl.). Trava takođe može smetati pčelama prilikom ulaska i izlaska iz košnice. Zato trava na pčelinjaku uvek mora biti pokošena. Svi mravinjaci u blizini pčelinjaka moraju biti porušeni. Ukratko, pčelinjak treba da bude mesto koje će svojom uređenošću privlačiti pažnju prolaznika.
Čiste ruke i pribor
Pre svakog rada sa pčelama potrebno je oprati ruke sapunom, obući čistu pčelarsku bluzu ili šešir, plamenom dezinfikovati pčelarski nož. Prilikom rada sa pčelama poklopne daske ne treba stavljati na zemlju, nego okrenute prema gore na krov susedne košnice. Ramovi sa pčelama se ne smeju stavljati na zemlju, nego se odlažu u prazan nastavak ili namensku okvirnjaču.
Ako prilikom pregleda košnica posumnjamo da je košnica koju pregledamo bolesna od američke kuge ili evropske gnjiloće legla pregled pčelinjaka prekidamo. Pregledati druge košnice smemo tek nakon dezinfekcije opreme i pribora. Metalni pribor je najbolje dezinfikovati plamenom, a rukavice, bluzu ili šešir uzeti iz rezerve. Opremu u kojoj smo bili prilikom pregleda košnice koja je sumnjiva na zarazna pčelinja oboljenja najbolje je spaliti. Šteta zbog uništavanja opreme je veoma mala u odnosu na štetu koju možemo imati od širenja opasnih pčelinjih bolesti na pčelinjaku. Ako opremu ne želimo uništiti možemo je oprati u vreloj vodi sa deterdžentom, i nakon sušenja ispeglati (peglanje je mera dezinfekcije).
Za rad u pčelinjaku je potrebno imati i posebnu obuću. Nije dobro hodati po pčelinjaku u obući u kojoj smo bili ko zna gde, a posebno ako smo bili na nekom drugom pčelinjku. Nikad ne znamo šta smo pokupili usput i doneli na obući u svoj pčelinjak.
Pre naseljavanja košnica sa pčelama potrebno je uraditi dezinfekciju svih drvenih i metalnih delova. To je najbolje uraditi plamenom. Ako su košnice već korištene pre dezinfekcije neophodno je uraditi mehaničko čišćenje.
Prirodni antiseptik
Higijenu u košnici nakon naseljavanja pčelama provode same pčele. One odstranjuju sve nečistoće iz košnice tako što ih iznose iz košnice, odnesu ih daleko i bace. Unutrašnje površine košnice i saća pčele premazuju tankim slojem propolisa koji je prirodni antiseptik.
Ako koristimo plastične hranilice, plastične matične rešetke ili plastične češljeve za leta, dezinfekciju nije moguće uraditi plamenom. Nakon mehaničkog čišćenja ovu opremu ćemo potopiti u rastvor kaustične (žive) sode, držati je izvesno vreme, a zatim isprati čistom vodom. Pčelari koji imaju žičane podnice sa uloškom od lima ili lesonita moraju često čistiti nečistoće koje se nakupljaju ispod žičane mreže.
Nakon mehaničkog čišćenja dezinfekcija se radi plamenom. U vreme kad je smena starih pčela koje su prezimile i mladih prolećnih pčela ispred košnica se mogu naći leševi mrtvih pčela. Pčele zbog hladnoće ne mogu leteti pa leševe izbacuju na zemlju, odmah ispred leta. Ovi leševi predstavljaju veliku opasnost za pčelinje društvo i potrebno je preduzeti mere sanacije. Najbolje je prekopati zemlju ispred košnica i posuti je živim krečom (vapnom).
I naravno, da ne zaboravimo, na pčelinjaku je potrebno imati higijensko pojilo za pčele. Postoji više konstrukcijskih rešenja pojila za pčele. Neka nisu dobra, jer zbog mogućnosti da pčele ostave izmet u vodi predstavljaju izvor zaraze nozemoze. To treba imati u vidu prilikom izbora tipa pojilice za pčele.
Potrebno je s vremena na vreme temeljito očistiti površinu sa koje pčele uzimaju vodu. Vodu koju dajemo pčelama možemo dezinfikovati dodavanjem male količine nozecida (jodna tinktura) i do 0,5 % kuhinjske ili morske soli. Posuđe u kome pripremamo sirup za pčele mora biti savršeno čisto.
Kod nas se pčelinji proizvodi smatraju hranom i lekom. U njihovoj proizvodnji, preradi, transportu i skladištenju bi se trebali poštovati isti higijensko-sanitarni principi koji se poštuju kod proizvodnje hrane i lekova. Izbor materijala za pribor, opremu i ambalažu, namenska prostorija za vrcanje meda i obradu drugih pčelinjih proizvoda, odvojen skladišni prostor, namensko transportno vozilo i adekvatne higijenske mere su ono o čemu bi svi pčelari morali voditi računa.
Međutim, postoji jedan problem o kome, u pčelarstvu, gotovo niko ne razmišlja. Opšte je poznato da ljudi koji su kliconoše ne smeju učestvovati u proizvodnji i prometu hrane. Šta je sa pčelarima kliconošama? Poznajem pčelare koji su bolovali od teških infektivnih bolesti. To im je i bio motiv da počnu da se bave pčelarstvom. Vremenom su napredovali, pa sada imaju višak meda i drugih pčelinjih proizvoda koje prodaju. Oni su izlečeni, ali da li predstavljaju potencijalni izvor zaraze? Jesu li kliconoše? Šta je sa aktivnim kliconošama za koje ne znamo? Igramo li se tuđim zdravljem? Mnogo je pitanja bez odgovora. Odgovore bi mogao dati jedan sanitarni pregled, kad bi bio obavezan za pčelare koji prodaju viškove svojih proizvoda. Sanitarni pregled nije skup, ali ko da natera pčelare da ga urade? Dok ljudi, koji znaju kako, ne dođu u priliku da urede pčelarstvo, upozoravam građane: „Pazite od koga kupujete pčelinje proizvode“ i sugerišem:“ Kupite ih od ljudi koje poznajete i kojima verujete“.
Amanet starih dedova
U vreme naših dedova pčelarilo se primitivnim košnicama. Pčelinjak je bio ograđen, pristup pčelama je bio zabranjen svim strancima i većini članova porodice. U pčelinjak je ulazio samo onaj koji je radio sa pčelama. To nikako nije bilo slučajno. Stara generacija pčelara mnoge stvari nije znala objasniti, ali je znala, za razliku od nas, šta je dobro za pčele. To je verovatno jedan od razloga što u to vreme nije bilo masovnih uginuća pčela.
Autor: Rajko Radivojac