Ratari ove godine mogu dobiti najviše 84.000 dinara po hektaru za pšenicu, a voćari za trešnju 46 puta više. Početkom jula ove godine kombajni su ušli u njive,
a zvanična cena pšenice još uvek nije utvrđena. Nije posao države da to čini u uslovima tržišnog privređivanja, sem da interveniše u izuzetnnim slučajevima. Za nevolju ni žitomlinske organizacije ne žele da istrčavaju sa svojim ponudama znajući da će odluka, uglavnom, biti na njima, jer sami određuju kvalitet i cenu hlebnog žita. Otkupljivači čak predlažu da se zrno smesti u silose, a za utvrđivanje njegove cene ima vremena. Ratari se ništa ne pitaju, a nemaju gotovo nikakvog drugog rešenja.
Prvi je na klizav tržišni teren istrčao Zadružni savez Vojvodine sa kalkulacijom koja ukazuje da pšenica iz ovogodišnjeg roda neće biti isplativa ukoliko cena bude ispod 21 dinara po kilogramu, što je 4-5 dinara više od „probnih balona“ koje puštaju neki otkupljivači. Uz pretpostavku da prosečan rod u Pokrajini bude oko četiri tone, to znači da ratari mogu dobiti najviše oko 84.000 dinara po hektaru, što jednom četvoročlanom domaćinstvu nije dovoljno da pokriju troškove za samo jedan mesec. Zaradu na žitaricama mogu imati isključivo domaćinstva koja žanju više stotina hektara. A takvih je jako malo.
Latifundijska poljoprivreda, sa dominantnom proizvodnjom žitarica, odvela bi nas u neželjene vode siromaštva. Vreme je da se prestane sa pričom, od pre stotinu godina, da je Vojvodina žitnica Evrope. Niti je ta priča tačna, niti ekonomski opravdana u našim uslovima. Najveći proizvođači žitarica su velike države, koje imaju znatno veće površine oranica po stanovniku nego mi. Ukoliko se nekontrolisano arče prednosti izuzetno kvalitetnog zemljišta u Pokrajini uz preteranu setvu žitarica, kraj je više nego očigledan. Neuporedivo je primerenije da se postojeće izvanredno prirodno bogatstvo koristi za dominantnu proizvodnju voća i povrća, zatim industrijskog bilja, semenske robe pa i cveća. Naravno, uz dobru organizaciju posla od njive do tržišta.
Ilustrativan primer dao je, nedavno na promociji oglednog zasada trešanja na Rimskim Šančevima, profesor dr Zoran Keserović, direktor Departmana za vioćarstvo, vinogradarstvo i pejzažnu arhitekturu Poljoprivredcnog fakulteta u Novom Sadu. Prema njegovim rečima sorta Kordija, na kržljavoj podlozi Gizela 5, obezbeđuje visinu stabla do 3,3 metra, pa je moguća berba sa zemlje. Kalkulacije na Rimskim Šančevima pokazuju da, uz 1.600 sadnica, troškovi podizanja savremenog zasada, sa protivgradnom mrežom i u sistemu za navodnjavanje, iznose oko 15.000 evra. Posle 3-4 godine Kordija je dala čak 19,5 tona po hektaru. Masa ploda je oko 10 grama, koja se na našem tržištu može prodavati za preko 200 dinara po kilogramu. Sa jedinice površine moguće je dobiti 3,9 miliona dinara, odnosno čak 46 puta više nego sa pšenicom na istoj površini. Kordija donosi čistih oko 1,8 miliona dinara godišnje.
Četvoročlanoj porodici bi za solidan život bilo dovoljno samo četiri hektara ovakvog zasada, jer bi imala čist prihod od oko 7,2 miliona dinara godišnje. Za razliku od žitarica, čiju cenu određuju „veliki igrači“ u svetu, pa naše hlebno žito ide, uglavnom, po najnižim cenama, trešnja je deficitarna na tržištu i spada među skuplje voće. Rekordna proizvodnja u Srbiji bila je pre dve godine sa 1,53 miliona tona, kada nam je donela devizni prihod od oko 4,5 miliona dolara. U 2015. godini očekuje se prihod od preko sedam miliona dolara.
S obzirom na izuzetne agro-ekološke uslove, procenjuje se da trešnja može, pored jabuke, biti vodeća izvozna voćna vrsta Srbije i da će omogućiti da se, za 5-6 godina, približimo grupi vodećih proizvođača u svetu. Turska proizvodi 450.000, Italija 120.000 tona. Španija proizvodi 90.000 i kilogram plodova trešnje prodaje za 20 evra.
Autor: Branko Krstin
„Poljoprivrednik“ 27.6.2015.
