Vitoroga žuja i cigaja bogatstvo koje treba sačuvati.
Na pašnjacima u srednjem Banatu retko se mogu videti ovce rase čokanska cigaja i vitoroga žuja. Iako su vekovima bile prisutne na prostranim pašnjacima danas ih je vrlo malo, a za stočare koji ih još uvek odgajaju može se reći da su pravi entuzijasti. Ove rase su važne, te su obuhvaćene u programu očuvanja animalnih genetičkih resursa.
„Čokanska cigaja je po brojnosti ugrožena i predstavlja resurs. U odnosu na somborsku cigaju čokanska je niža ovca, ima svetlije runo, bolje tovne karakteristike, manju mlečnost, malo manje klopave uši. Ova druga somborska cigaja je ovca kombinovanih proizvodnih karakteristika. Čokanska cigaja je vekovima prisutna na pašnjacima naše panonske ravnice. Od pre dvadesetak godina postoji mišljenje da ona nije dobra za klaničare koji više neće ovce sa crnom glavom. Činjenica je da ona, u odnosu na plemenite rase ima i lošiji radman mesa, krupnije kosti, ima i loja u potkožnom tkivu, ali je prilagođena uslovima sredine i mogla je cele godine da bude na pašnjacima“, kaže Gordana Aćimac, savetodavac Poljoprivredne stručne službe Zrenjanin.
Okolnosti koje nisu išle u korist čokanske cigaje učinile su da su ovčari gasili svoja stada i iz ekonomskih razloga prelazili su na plemenite rase.
Aćimac kaže da je gašenje otkupnih mesta za otkup ovčijeg mleka po selima bilo presudno da ovčari „izbace“ cigaju. Osim toga ovčari nemaju kome da prodaju vunu, pa je bacaju. Sve je teže bilo naći čobana koji će i da muze ovce. A ako bi, kojim slučajem, i sakupili mleko morali su da ga odvoze desetinama kilometara do retkih otkupnih mesta. Mlekare jednostavno nisu imale sluha za ovčije mleko.
„Primera odustajanja od odgoja cigaje zbog takve situacije ima mnogo, ali ima i onih koji nisu poklekli. Oni se drže na brojci od stotinak grla. Kada sam počela da radim na smotrama ovaca bilo je i do 3.500 umatičenih grla i to su uglavnom bile cigaje. Brojnost je opadala godinama da bi do 2000. godine pala na svega 150-200 grla na smotrama. Od 2014. kreće porast zbog subvencija koje su 7.000 dinara za umatičeno grlo. Tada su proizvođači počeli da matiče ovce i već 2015. godine evidentirali smo 551 umatičeno grlo. Ali to je bilo tek 8,5 % od svih ovaca koje smo imali na terenu. Onda 2016. godine broj umatičenih grla je porastao na 960 grla, a 2017. godine imali smo 1240, ali je to i dalje samo 8,5 % jer smo imali oko 15.000 ovaca na teritoriji srednjeg Banata pod kontrolom matičenja“, kaže Aćimac.
Cigaja ne nestaje po mišljenju Gordane Aćimac, a brojnost se godinama održava, zahvaljujući domaćinima koji vole baš tu rasu. U srednjem Banatu ima je u Torku, Orlovatu, Tomaševcu, Elemiru, Novom Miloševu, Melencima… Subvencijama se sprečava nestanak cigaje sa pašnjaka, smatra naša sagovornica, pa je danas u odnosu na period pre desatak godina, situacija bolja.
Mala populacija stvara probleme zbog srodstva
U teškim godinama kada niko nije hteo da matiči cigaju samo par proizvođača u Vojvodini su mogli da prodaju ovnove sa pedigreima, to je bio uslov za matičenje.
„To je bila mala populacija, pa se kroz par godina zasitilo tržište. Nije bilo moguće kupiti kvalitenog ovna koji nije u srodstvu sa ovcama. Mala populacija cigaje dovela je do pojave srodstva. Još jedan problem koji je registrovan kod ovnova je bio da je skoro 99 % ovnova imalo virusnu bolest Maedi visna. Jedno vreme nije bilo dozvoljeno da se takvi ovnovi ostavljaju za priplod, iako na grlima nije bilo simptoma bolesti. Bilo je slučajeva da su odstranjena vrlo kvalitetna uvozna grla. Ipak, kompromis je nađen, pa se ovakvi ovnovi mogu koristiti u zapatima u kojima nije konstatovana bolest“, objašnjava Aćimac.
Tradicija čuva cigaju i vitorogu žuju
Zahvaljujući entuzijastima, cigaju i vitorogu žuju možemo videti na banatskim pašnjacima, ali u znatno manjem broju.
Orlovat, selo nedaleko od Zrenjanina, bilo je čuveno po kvalitetnim ovcama rase cigaja. Meštani pričaju da su po ovce kamionima pristizali kupci iz svih krajeva socijalističke Jugoslavije.
U porodici Čokić držanje cigaje je tradicija.
„Stado cigaje držao je još moj deda koji je imao 500 grla. Tada su po jaganjce dolazili iz Mostara kamionima, a kupci su mogli i da ih biraju. Nastavio je otac, pa ja. Mi ovčari se danas takmičimo ko će imati bolja grla. Učestvujemo na izložbama. Sva grla su umatičena. Prodajemo jagnjad. Volimo da grla budu lepa, pa im dajemo detelinu i zob. Na izložbama su naše ovce uvek dobro ocenjene“, kaže domaćin Jovica Čokić.
Cena jagnjeta je oko 150 evra, a dobra ovca košta oko 200 evra.
„Cigaja je tradicija u našem dvorištu. Mi smo zadovoljni. Nastaviću da držim ovu rasu. Ako ne budem imao interes da prodajem jagnjad, ostaviću desetak da imam za svoju kuću“, veli Čokić koji svoje sinove uči ovom poslu.
Vitoroga žuja upadljivih rogova
Čedomir Stanić odgaja vitorogu žuju. Ima 23 grla.
„Odlučio sam se za vitorogu žuju. Pre 4 godine sam ih kupio. Iz Mađarske smo uvezli četiri ovce i ovna. Ostavljali smo žensku jagnjad i tako širili stado. Ona je poludivlja ovca. Dobra je majka, sama zasušuje jagnjad. Otpornija od ostalih rasa i na bolesti, kao i na vrućinu, hladnoću. U našoj kući je kao kućni ljubimac“, kaže Stanić i dodaje da se ovca jagnji jednom godišnje i ima po dva sitnija jagnjeta.
Zbog rogova mnogi misle da je vitoroga žuja koza, ali se interesuju za ovu ovcu i kod Stanića dolaze znatiželjni da je vide. Sva grla su umatičena. Nedavno su uvezli i crnog ovna.
Ne postoji ekonomska računica držati vitorogu žuju. Trenutno ne postoji računica ni za jednu ovcu, smatra Stanić.
„Nemamo organizovan otkup jagnjadi, ni jedna mlekara ne uzima ovčije mleko, vunu niko ne kupuje, pa je ložimo. I tako je u Banatu. Deda i otac su imali banatsku cigaju i to stado od 400 grla. Ali tada je bio organizovan otkup i mleka i vune. Nakon devedesetih ovčarstvo se ugasilo. Živimo od mlečnog govedarstva, a vitorogu žuju ću držati jer volim ovu ovcu“, kaže Stanić.
