Trave (familija Poaceae) i leguminoze (familija Fabaceae) su osnovna kabasta hraniva kojima se hrane krave. U ranim fazama svog razvoja ova kabasta
hraniva su izvanredni izvor proteina, minerala, vitamina i drugih hranljivih materija.
Prema tome kvalitetna kabasta hrana može da čini i više od 60% suve materije (SM) obroka, u uslovima kada krave konzumiraju 2,5 do 3 kg SM/100 kg telesne mase (TM). U dobro izbalansiranim obrocima ova hraniva mogu da obezbede veći deo hranljivih materija i energije za krave u laktaciji.
Kod trava i leguminoza protein je lociran najviše u listu. Leguminoze sadrže više proteina u istom stadijumu razvića. Udeo sirovog proteina u leguminozama varira između 15 i 23%, a u travama od 8 do 18% SM. U stablu su zastupljena pretežno vlakna i to u većoj meri kod trava nego kod leguminoza u istoj fazi razvića. Međutim, vlakna su kod trava manje lignificirana nego kod leguminoza, pa su stoga svarljivija i bolje se koriste u organizmu krave. Nasuprot tome, leguminoze imaju veće količine ćelijskog sadržaja (sočnije su) i u njemu više rastvorenih hranljivih materija čija je hranljiva vrednost veoma visoka. Time se kompenzira nešto niža svarljivost vlakana što rezultira u većoj hranljivoj vrednosti leguminoza pri istom stadijumu razvića. Pored toga, ustanovljeno je da se vlakna iz leguminoza brže fermentišu u buragu, usled čega krave mogu da konzumiraju više leguminoza nego trava.
Činioci koji utiču na hranljivu vrednost kabastih hraniva
Najvažniji činilac koji utiče na hranljivu vrednost trava i leguminoza je stadijum razvića ili fenofaza razvoja u momentu košenja za ishranu ili konzervisanje. Kako biljka postaje zrelija tako se smanjuje udeo proteina, energije, kalcijuma i fosfora, a povećava zastupljenost vlakana. Ovo je praćeno i sa povećanjem procenta lignina, koji je nesvarljiv i za životinju nedostupan, usled čega opada energetska vrednost hraniva.
Opadanje hranljive vrednosti trava i leguminoza sa zrelošću nastupa usled smanjenja udela lista, kao svarljivijeg dela biljke (sa većim udelom proteina), i povećanja udela stabljike kao manje svarljivog dela (sa većim udelom vlakana, posebno lignina). Usled toga se smanjuje energetska vrednost hraniva. Na hranljivu vrednost kabastih hraniva utiču i drugi činioci. Na primer, mogu da postoje značajne razlike u hemijskom sastavu pojedinih biljnih vrsta, varijeteta. Zastupljenost proteina, udeo lista, vlakana, antinutritivnih i toksičnih materija varira od vrste do vrste.
Posle košenja biljne ćelije nastavljaju da dišu. U toku sušenja hraniva dolazi do smanjenja svarljive energije u senu. Kada na pokošen materijal padne kiša to takođe smanjuje udeo rastvorljivih hranljivih materija u hranivu, a gubi se i deo lista. Baliranje suviše suvog sena koje je krto i lomljivo može da dovede do značajnih gubitaka lista. Metode spremanja kojima se sušenje ubrzava, izbegava izloženost kiši i smanjuje gubitak lista, omogućuju dobijanje sena veće hranljive vrednosti. Pri čuvanju (lagerovanju) sena procenat vlage mora da bude niži od 14%. Seno koje se lageruje vlažnije gubi hranljivu vrednost usled zagrevanja i kvarenja. Preterano vlažna silaža može da produži fermentaciju, usled čega se gube rastvorljive hranljive materije. Preterano suva silaža je dobra podloga za razvoj plesni, kvarenje i pregrevanje.
Uticaj vremenskih uslova može značajno da smanji koncentraciju hranljivih materija hraniva koja se čuvaju napolju. Pri rukovanju ovim hranivima javljaju se znatni gubici usled rastura. Činioci kao što su kiša, oblik i raspored kamara i trajanje čuvanja utiču na gubitke hranljivih materija u hranivu. Uticaj klime može da bude značajan činilac. Visoka temperatura, posebno tokom noći, ubrzava sazrevanje biljaka u porastu. Pri visokoj temperaturi se manje svarljivih ugljenih hidrata deponuje u biljkama, a stvara se više vlakana. U hladnijim klimatskim uslovima biljke akumuliraju više svarljivih ugljenih hidrata i proteina, tako da je njihova hranljiva vrednost veća. Sunce ima značajan uticaj na razvoj biljaka. Pri sunčanom vremenu dobija se biljni materijal veće hranljive vrednosti nego pri oblačnom, odnosno, vremenu sa malo sunca. Grad, mraz i druge vremenske nepogode mogu da ozlede list i da umanje hranljivu vrednost biljaka.
Snabdevenost biljaka vodom takođe ima uticaja na njihov razvoj. Ako je nedostatak vode izraženiji, to može da dovede do stresa i zastoja u razvoju biljke, što za rezultat ima povećanje udela vlakna i smanjenje hranljive vrednosti hraniva.
Sastav zemljišta obično nema velikog uticaja na energetsku vrednost biljaka, ali ima na udeo pojedinih mineralnih materija. Povećan udeo azota u zemljištu može da poveća sadržaj ukupnih proteina u biljkama i ubrza sazrevanje trava, ali ima mali uticaj na svarljivost trava. Visok nivo đubrenja azotom može da dovede do povećanja udela nitrata u biljkama. Mnoge bolesti biljaka, korovi i insekti mogu takođe da utiču na njihovu hranljivu vrednost.
Optimalno korišćenje kabaste hrane
Vrednost biljne hrane u ishrani goveda određuje njen prinos SM po jedinici površine i hranljiva vrednost te SM. Sa zrenjem biljke raste ukupan prinos SM, ali njena hranljiva vrednost veoma brzo opada. Najveća hranljiva vrednost SM je u vegetativnoj fazi razvoja biljaka. Međutim, u tom periodu je prinos SM mali. Kako biljka ulazi u reproduktivnu fazu i počinje da cveta, ukupan prinos SM raste, ali njena svarljivost i iskoristivost opada. Usled toga se maksimalni prinos svarljive SM postiže ranije nego maksimalni prinos ukupne SM.
Kod trava maksimalni prinos svarljive SM ostvaruje se pri kraju faze klasanja i na početku faze metličenja, dok je kod leguminoza to u fazi butonizacije (stvaranja pupoljaka). Ne može se mnogo učiniti da se spreči opadanje hranljive vrednosti hraniva u kasnijim fazama razvoja. Posle dostizanja optimalne faze za korišćenje biljne mase svakim danom kašnjenja korišćenja smanjuje se i količina mleka krave hranjene takvom hranom.
Postoji više strategija za postizanje maksimalnog iskorišćenja hranljive vrednosti hraniva. To su: ispaša, sa takvim brojem životinja na pregonu, koji odgovara brzini razvoja hraniva, sejanje mešavine trava i leguminoza koje imaju različitu brzinu razvoja u toku sezone (usklađivanje tih brzina), košenje biljne mase u ranim fazama razvoja i njeno konzervisanje u formi sena ili silaže, ishrana, s jedne strane hranivima manje hranljive vrednosti krava na kraju laktacije ili u zasušenju, a s druge, davanje kvalitetnijih hraniva u fazi povećane proizvodnje mleka. Postupak spremanja, posebno konzervisanih hraniva, ima veliki uticaj na njihov kvalitet. Pri tome se mora obratiti pažnja na već pomenute detalje: fazu razvoja u vreme košenja i postupak konzervisanja sa ciljem dobijanja hraniva koja će životinje moći više da konzumiraju, i na taj način u organizam unesu veću količinu hranljivih materija.
Autor: Aleksandar Repček, dipl. inž.
PSSS Vrbas
