Kod belog luka se sporadično javljaju cvetonosna stabla na kojima se razvijaju sitne vazdušne lukovice, ali i poneki pravi cvet koji ne donosi seme.
Smatra se da beli luk potiče iz centralne Azije. Prvi pisani dokument o njegovom gajenju potiče iz Indije na sanskrtu od pre 6000 godina, zatim iz Kine pre 4000 godina, a zatim je zabeležen u Vavilonskom i Asirskom carstvu i starom Egiptu.
Vrsta Allium sativum postoji samo kao kultivisana vrsta, jer njena samonikla forma nije pronađena u slobodnoj prirodi. Botaničari pretpostavljaju da beli luk potiče od vrste Allium longicuspis, koji je fertilan i rasprostranjen u Turskoj.
Savremeni beli luk se razmnožava isključivo vegetativno čenovima i malim vazdušnim lukovicama na vrhu „cvetonosnog” stabla. Raznolikost sorti verovatno potiče iz vremena generativnog razmnožavanja, ali i od kasnijih somatskih mutacija.
Beli luk formira najkrupnije glavice i daje najveći prinos od najkrupnijih čenova, pa je i milenijumska selekcija verovatno išla u tom smeru, pri čemu je biljka izgubila sposobnost generativnog razmnožavanja.
Vegetativno razmnožavanje je poželjno u poljoprivredi jer se dobija uniforman usev i na lak način se zadržavaju najbolje proizvodne osobine. Međutim, ono donosi velike rizike od prenošenja virusa, bakterija, gljiva i drugih patogena sa matične biljke. Takođe, veliki su troškovi za sadni materijal.
Gledano sa pozicije opstanka vrste, isključivo vegetativno razmnožavanje smanjuje genetsku raznovrsnost i mogućnost prilagođavanja naglim promenama uslova spoljne sredine – nagle klimatske promene, novi patogeni itd. Sporadične somatske mutacije mogu povećati genetsku raznolikost u ograničenoj meri, ali to ne može da se poredi sa ogromnom varijabilnošću pri polnom razmnožavanju. Zbog toga su selekcioneri uložili veliki trud za pronalaženje načina da se isprovocira cvetanje i dobije pravo seme belog luka u cilju stvaranja novih sorti, pa čak možda i hibrida. Semenom se ne prenose virusi, što još više ide u prilog proizvodnji semena.
Intenzivniji rad na tom polju je počeo posle 1980. godine, tako da sada ima nekoliko komercijalnih sorti dobijenih iz semena.
Kod belog luka se sporadično javljaju cvetonosna stabla na kojima se razvijaju sitne vazdušne lukovice, ali i poneki pravi cvet koji ne donosi seme.
Fotoperiodskom indukcijom može da se izazove povećana pojava cvetonosnih stabala. To se postiže kada se mlade već jarovizirane biljke izlože, u kontrolisanim uslovima, dugom danu preko 14 časova na temperaturi 20-25 ⁰C tokom 14 i više dana. Kada sa cvetne glavice spadne zaštitna opna, obavezno treba ručno ukloniti sitne lukovice. One remete ravnotežu pri ishrani delova cveta tako što sve hranljive materije koriste za sebe, pa sitni cvetovi nemaju šanse da se razviju.
Od pomoći je i tretman giberelinskom kiselinom GA 3 zalivanjem svake biljke sa 100 ml 0,5 % rastvora kada počne formiranje cvetonosnog stabla, jer se jako smanjuje broj vazdušnih lukovica i bolji je razvoj cvetova.
Sorte koje u cvetovima imaju ljubičaste antere imaju veću fertilnost polena nego sorte sa žutim anterama.
Cvetajuće biljke treba pojačano negovati, kako bi imale dovoljno snage da formirau i seme i lukovice.
Cvetonosna stabla mogu da se odseku, donji deo se drži u hranljivom rastvoru i uspešno će sazreti seme. Oprašivanje može da se izvrši ručno ili da se prepusti muvama. Cvetovi su protandrični, što znači da prvo sazrevaju polenova zrnca pa ne može da dođe do oplodnje u istom cvetu, ali je moguća oplodnja između cvetova iste cvasti ili između drugih biljaka.
Ispod 18 ⁰C i iznad 30 ⁰C seme se otežano ili nikako ne formira.
Ono sazreva 45-60 dana posle oplodnje.
Seme belog luka liči na seme crnog luka, crno je, trouglasto i hrapavo, ali nešto sitnije.
Zanimljivo je da svaka nova generacija, dobijena iz semena, stvara sve manje vazdušnih lukovica, a sve više semena, nekad i po 600 semena po cvasti. Isto tako, klijavost semena iz prve generacije je niska, od 10 % do maksimalnih 35 %, dok kod kasnijih generacija dostiže skoro 100 %.
Dragomir Radić, dipl. inž. poljoprivrede
Izvor: psss.rs
