Utopljavanje pčelinjeg društva je nepotrebna radnja: Vlaga i slabe zalihe hrane su najveća opasnost
U narednom tekstu koji je objavljen na portalu bhpcelar.com Elvir Šehić, predsednik UP “Bihać” piše o dilemi treba li ili ne utopljavati pčelinja društva.
Moj savet kolegama pčelarima je da se praktično uvere: zazimite dva identična društva po snazi, starosti matice, količini hrane, tipu i starosti košnice jednu do druge. Jednu utoplite, a drugu ostavite da se sama pripremi propolisanjem. Kad dođe proleće neće biti teško videti koje je društvo bolje zimovalo…
O uspešnom prezimljavanju pčela sve je rečeno još pre 150 godina. Preporuke i metode Langstrota i Farara se primenjuju i danas. U svim preporukama se ne spominje utopljavanje; akcent je stavljen na snagu, hranu, zdravstveno stanje, ventilaciju.
Pčele su hladnokrvne i temperatura tela zavisi od sredine gde se nalaze. Da bi mogle da izdrže dugotrajnu i surovu zimu moraju da proizvedu toplotu koja će ih održavati u životu. Čim se temperatura spusti ispod 10 stepeni pčelinje društvo formira klube na saću gde se izleglo (ili još postoji) poslednje leglo.
Merenjem temperature pčelinjeg klubeta, košnice, leta… došao sam do sledećih zaključaka: temperatura na letu je iznosila –10 stepeni Celzijusa, temperatura košnice je bila – 8, na jednu ulicu do klubeta je izmereno – 5, vanjski sloj klubeta + 9, a u sredini klubeta je bilo + 23 stepena. Ovde je najbitnije ovo rastojanje od jedne ulice do klubeta. Razlika u temperaturi je iznosila 14 stepeni C, a udaljenost svega nekoliko centimetara.
U toku zimovanja pčele konzumiranjem 1 kg meda proizvedu između 0,5-1 litar vodene pare. Za život pčelinjeg društva veoma značajnu ulogu ima vlažnost vazduha u košnici. Vlažnost vazduha u košnici teži da se izjednači sa relativnom vlažnošću spoljnjeg vazduha. Vlaga u košnici je uvek malo veća, zbog vodene pare. Zbog toga je važno imati ventilaciju u košnici da bi ta vlaga mogla izlaziti.
Mnogi iskusni pčelari tvrde da je vlaga najveći neprijatelj prezimljavanja pčelinjeg društva. Razne konstrukcije današnjih košnica neadekvatni utopljavajući materijali, loša ventilacija… pogoduju stvaranju kodenzacije.
(Ne)opravdanost
Treba znati da je vlaga u košnici sa zelenim, plesnivim i mokrim saćem štetnija po zajednicu od najhladnije zime. Zbog toga nije ni čudno što mnoge istraživače, pčelare, proizvođače košnica i pčelarske opreme zaokuplja problem kako sačuvati toplotu, a izbeći vlagu u toku zimovanja pčelinjeg društva.
Pčelari koriste razne materijale za utopljavanje košnica kao što su terpapir, karton, stiropor, slama, najlon, piljevina, suvo lišće, prave košnice od debljih dasaka itd… Sve ovo oduzima vreme, a postavlja se pitanje da li je to potrebno i da li ima koristi od toga.
Pogrešno i nepotrebno utopljavanje je problem koji daje više štete nego koristi. Prilikom uzimljavanja potrebno je pratiti šta pčele same rade i kako se pripremaju za zimovanje, a to se najbolje može vidjeti kod „trnki“. Pčele propolisom zatvaraju sve pukotine na vrhu košnice, a tako i sa strana, ali nikad na podu (anti varozne podnice su dokaz). Zalihe hrane su uvek raspoređene iznad i oko pčelinjeg klubeta, a sam taj med upije toplotu i služi kao „radijator“ i sprečava nagle padove temperature jer se sporo hladi, te olakšava pčelama održavanje potrebne temperature.
Ovo nam ukazuje da dovoljna količina zimnice ima višestruki značaj po pčelinje društvo i da ne treba štedeti na zimnici jer što je veća količina meda u košnici, lakše se održava potrebna temperatura.
U Nemačkoj je rađeno istraživanje i utvrđeno je da se kondenzacija uvek vrši u najhladnijem delu košnice, a najhladnije područje u košnici je leto i u njegovoj blizini. To nam govori da moramo osluškivati i promatrati pčele i raditi onako kako one rade.
Mnogi pčelari su prepoznali ovaj problem pa pčele uzimljuju na dubokim podnjačama, neki čak idu korak dalje pa na podnjaču postavljaju prazan nastavak. To ima višestruku korist, omogućava pravilno provetravanje košnice, ujednačavanje vlažnosti iz vana i iz košnice lakše se postiže, pčele su zaštićene od direktnog udara vetra.
Eksperiment
Uvećanje zapremine košnice ispod klubeta stvara sloj vazduha koji odvaja klube od hladnog poda, vazduh poseduje znatno manju provodljivost toplote nego materijal podnice pa zbog toga imamo manji gubitak toplote. Kad spoljnja temperatura pada tad se pčele tešnje zbijaju u klubetu i tako manje gube proizvedenu toplotu.
Pčelama nije potrebno utopljavanje već jake zajednice sa dovoljno kvalitetne hrane.
Moj savet kolegama pčelarima je da sve već uobičajne prepiske knjiga koje definišu određene radnje, (možda su te radnje i tačne na određenoj lokaciji ali kod vas ne vrede) provere u praksi. Npr. zazimite dva identična društva po snazi, starosti matice, količini hrane, tipu i starosti košnice jednu do druge i jednu utoplite, a drugu ostavite da se sama pripremi propolisanjem. Kad dođe proleće neće biti teško videti koje je društvo bolje zimovalo.
Pčele milionima godina preživljavaju bez utopljavanja na grani drveta, u duplji, steni… Rađen je eksperiment u SAD-u gde su pčelinje zajednice izložili ekstremnim uslovima smeštanjem u frižidere u periodu od 50 dana na temperaturi od – 45 stepeni C i naravno pčele su ostale žive. Ovim se dolazi do zaključka da se utopljavanjem ne rešava čuvanje energije pčela, naprotiv ono je štetno jer zadržava vlagu.
Nikad, nigde u svetu nije zabeležen niti jedan slučaj stradanja pčelinjeg društva od hladnoće.
Za košnicu je jedini zadatak da štiti pčele odnosno zimsko klube od vetra, kiše i što je najvažnije da omogući pčelama da osete promenu spoljnje temperature kako bi pčele izišle i pročistile se. U nekim slučajevima je presudno i 20–30 min da se izvrši pročisni izlet. Dobro utopljene košnice sprečavaju pčele da iskoriste taj preko potrebni pročisni izlet jer u utopljenim košnicama pčele kasnije osete promenu vanjske temperature. Ako je vani veća hladnoća pčele se samo više stisnu, potrošnja hrane je malo veća ali ništa strašno, za celi period zimovanja oko 1 kg.
Zadatak pčelara u postupku zazimljavanja nije u fizičkoj zaštiti pčelinje zajednice od hladnoće nego u njenoj biološkoj pripremi i osposobljenosti da lako prezimi najkritičniji period svog života.
Smernice pčelarskih velikana
LANGSTROT: da pčelinja društva budu jaka, da imaju dovoljne zalihe hrane, da imaju gornju ventilaciju, da pčele lako prolaze između ramova, da imaju vode kad im je potrebna, da leta budu zaklonjena od vetra.
FARAR je na ovo još dodao da društva moraju da budu zdrava i da imaju dobru ventilaciju koja će odstranjivati vlagu iz košnice.
BELČIĆ: Jaka pčelinja zajednica s dosta dobre hrane može jednako dobro prezimiti u košnici koja je građena od debelih ili posve tankih dasaka.
(Arhiva BH pčelara, broj 40)
Izvor: bhpcelar.com
