Sunčanice u širem smislu su mnogo raznovrsnija grupa gljiva od onih na koje uobičajeno mislimo.
Za sakupljače gljiva početnike važno je da razlikuju otrovne od neotrovnih primeraka. Često su razlike između njih neupadljive, pa je važno biti dobro upoznat sa izgledom i ostalim karakteristikama svake od njih. Jako je važno znati da li je neka gljiva otrovna jer posledice za konzumenta mogu biti kobne. Za svakog sakupljača početnika najvažnije je da savlada otrovne gljive i dobro ih prouči.
Gljivarsko društvo Novi Sad okuplja ljubitelje čudesnog sveta gljiva. Svoja znanja i iskustva kako o poznavanju ili nepoznavanju otrovnih i jestivih gljiva, zako i o poznavanju njihovog pravilnog sakupljanja prenose svima koji su zainteresovani za ovu oblast.
Sunčanice
Većina ljudi pod sunčanicama podrazumeva one iz roda Macrolepiota iliti velike sunčanice ne razmišljajući da su im, po veličini barem, morfološki veoma slične sunčanice iz roda Chlorophyllum ili kuštrave sunčanice.
Kuštrave sunčanice ne spadaju u prave otrovnice ali mogu izazvati gastrointestinalna trovanja kod pojedinih ljudi pa čak i alergijske reakcije. Sve je više izveštaja o trovanjima izazvanim ovim gljivama.
Kuštrave sunčanice odlikuju neke od osnovnih karakteristika koje odlikuju sve sunčanice a to su:
– imaju karakterističan izgled pečurke, drška i šešir,
– listići su odvojeni od drške,
– drška je šuplja i vlaknasta,
– otisak spora je bele ili zelenkaste boje,
– prsten je prisutan i
– drška se završava bulbom (gomoljem).
Ono što ih odvaja od drugih sunčanica su veoma izražene ljuspice na šeširu, veoma naglašen gomolj, prost prsten i najvažnije; sve menjaju boju mesa pri povredi u narandžastu i kasnije tamnu do crvenkastu.
Kako onda dolazi do trovanja. Ako izuzmemo da se u dosta literature ove gljive vode kao jestive i samim tim regularno sakupljaju za hranu najviše se pada na prstenu.
Standarna krilatica svih berača početnika je da se jedu samo sunčanice koje imaju pokretan prsten a tu leži zamka.
Čak i sunčanica (Macrolepiota procera) ima slabu opnu koja prijanja prsten uz dršku samo što ona ima dvostruki obruč pa kada berač povuče prsten rukom ta opna pukne ali obruč dozvoljava da prsten šeta gore dole po dršci.
Druge Macrolepiote nemaju taj obruč ali ni njima prsten nije srastao sa drškom već je samo tesno prislonjen i pod određenim uslovima može šetati gore dole. Mnogo bitnija karakteristika je takozvana zmijska šara na dršci koje imaju samo sunčanice iz roda Macrolepiota ali ni to pravilo nije univerzalno.
Male sunčanice mogu biti smrtno otrovne
Među sunčanicama postoje i takozvane male sunčanice (Lepiota) koje skoro sve spadaju u otrovnice. Mada, sama veličina nije presudna karakteristika jer mnoge Lepiote mogu da narastu do srednje veličine dok neke Macrolepiote mogu da budu sitnije usled raznih vremenskih uslova.
Problem sa malim sunčanicama je što među njima ima i smrtno otrovnih te mogu da predstavljaju veliki problem.
Male sunčanice dele osnovne karakteristike svih sunčanica ali ono što ih odvaja je sledeće:
- male su do srednje veličine,
- većina vrsti ima neprijatan miris,
- većina vrsti iz roda su otrovne,
- prsten je sitan, slabašan i često nestalan, priljubljen uz dršku.
Međutim, ne mešaju se velike sunčanice previše često sa malim. Mnogo češće se zamene sa šampinjonima (Agaricus) i vrstama iz roda Leucoagaricus.
Haringača (Lepiota cristata) se jako lako može zameniti sa sitnim šampinjonima koji, gledajući šešir odgore, izgledaju identično haringači. Razlika je odmah vidljiva kada pogledamo listiće, šampinjonima su krem, roze do tamno braon dok su kod haringače beličasti. Možemo lako da zamislimo berača koji bere šampinjončiće, pregleda jednom listiće, pa drugom, trećem i onda samo nastavi da bere redom i u korpu, nepažnjom, ubaci nekoliko haringači.
OVDE pogledajte nekoliko uporednih primera raspona veličina sunčanica iz rodova Macrolepiota, Lepiota i Leucoagaricus.
Spoljni faktori takođe mogu da utiču na veličinu gljive. Obilne kiše i idealno vreme može učiniti da neke sitnije gljive narastu mnogo krupnije nego što je to u literaturi zabeleženo za tu vrstu dok dugotrajan i jak, suv vetar može isušiti gljivu na samom staništu i učiniti je mnogo sitnijom nego što to zaista jeste. Primer toga su fruškogorske Macrolepiota mastoidea koje budu prilično sitne u periodima kada duva topla košava.
Foto: Stevan Baluban
Izvor: Gljivarsko društvo Novi Sad
