Dosadašnja iskustva u primeni integralnog ruralnog razvoja (IRR) u nerazvijenim zemljama su negativna. Sve do danas u ovim zemljama nisu ostvareni očekivani rezultati, zbog toga što nisu stvorene potrebne društvene pretpostavke
za efikasnu implementaciju projekta IRR. Razlozi koji su doveli do neuspeha u realizaciji ovog koncepta u nerazvijenim zemljama, efikasno su otklonjeni kod razvijenih čija su iskustva zanimljiva.
Kao kolevka poljoprivrede Francuska je prva lansirala novi model IRR. Počelo se kroz prostorno planiranje. Pozitivni efekti su se odmah videli, pa je osamdesetih godina prošlog veka godišnja stopa nestajanja porodičnih farmi svedena na samo dva odsto! U Austriji je ovaj koncept predstavljen kroz razvoj planinskih područja, a Italija je u ruralnu fazu ušla preko reforme strukturnih fondova krajem osamdesetih godina prošlog veka. Portugalija i Irska počeli su modernu ruralnu fazu u poslednjoj deceniji XX veka kroz integralne projekte.
Za manje razvijene zemlje, kakva je i Srbija, poučan je primer Španije koja nije posedovala odgovarajuće institucionalne resurse potrebne za implementaciju koncepta IRR. Ova zemlja je zanimljiva i po svom geografskom i geostrategijskom položaju, ali i po nedostatku infrastrukture, zbog čega su mnoga njena područja bila ekonomski neinteresantna i izolovana.
Program je uspeo jer je Vlada Španije u početnoj fazi investirala u industrijske pogone na ruralnim područjima. Rezultati su bili vidljivi u otvaranju novih radnih mesta i korišćenju prirodnih resursa na ruralnim teritorijama. Došlo je do povećanja broja malih i srednjih preduzeća, a konsultantske agencije su unele savremenu tržišnu logiku i filozofiju.
Pronađena su rešenja kojima se ne narušava ravnoteža između prirode i čoveka, kako bi prostori ostali ekološki očuvani i pored intenziviranja aktivnosti na ekonomskoj valorizaciji i rešavanju socijalnih i emografskih problema. Zanimljiva su i iskustva Švajcarske u podršci malim porodičnim farmama, maloj privredi u celini, posebno razvoju turizma u ruralnim sredinama. Provođenje efikasne ruralne politike može biti primer kompatabilnosti agrarne, ruralne, regionalne i globalne razvojne politike. Osnovna karakteristika švajcarskog pristupa je dominacija regionalnog nad sektorskim. Ovome doprinosi i državno uređenje koje je po mnogo čemu specifično u svetu.
Za Srbiju je posebno poučno iskustvo Irske, koja je u Evropsku ekonomsku zajednicu ušla 1973. godine, kao nerazvijena zemlja. Za kratko vreme ova zemlja je ostvarila ne samo impresivan privredni razvoj, već i radikalnu društvenu transformaciju. Od izrazito agrarne i tradicionalno imigrantske zemlje, ona je dostigla nivo visoko razvijene postindustrijske imigrantske zemlje.
Recept uspeha je i u tome što su Irci shvatili, na početku tranzicije, da ruralni razvoj nije sinonim za poljoprivredni razvoj. Integracija ruralnih područja išla je kako preko poljoprivrednih tako i nepoljoprivrednih delatnosti.
Zahvaljujući čitavom nizu reformskih akata iz devedesetih godina prošlog veka, donetih u cilju poboljšanja ekonomske i socijalne kohezije, ruralna područja postaju sve više privlačna za različite vrste biznisa, naročito za one koji nisu konkurentni u prenaseljenim urbanim centrima. Otvaranje mogućnosti za nove poslove počelo je da privlači sve veći broj ljudi u nekada zapostavljena ruralna područja. na selo, kao područje života i rada i življenja, na koja se više ne gleda sa rezignacijom.
Održivost ruralnog razvoja, po novom konceptu, ne ogleda se samo u očuvanju kvaliteta prirodnih resursa i biodiverziteta, već i u očuvanju socijalnog i kulturnog diverziteta, kao osnove opstanka na našoj ugroženoj planeti.
Programi ruralnog razvoja koji se stvaraju u Srbiji usmereni su na obuku seljaka-farmera za korišćenje novih tehnologija u restrukturiranoj poljoprivrednoj proizvodnji, čime se doprinosi smanjenju izolacije najznačajnijih regiona. Za razliku od modela tradicionalne industrijalizacije, ovi modeli akcenat stavljaju na lokalne uslove i mogućnosti. Zahvaljujući takvim programima u okviru ruralne ekonomije žiteljima tih područja pruža se, dakle, šansa da se, pored poljoprivrede bave i drugim delatnostima, kao što su šumarstvo, zanatstvo, turizam i druge aktivnosti usmerene na održavanje ruralnog ambijenta. Na taj način sve manje ljudi radi u poljoprivredi mada najveći deo populacije živi u ruralnim područjima.
Osnovu tog novog pristupa čini razvoj biznisa u i oko poljoprivrede.
Međutim, ne sme se gubiti iz vida da nema ruralnog razvoja bez prisustva poljoprivrede u izvesnom stepenu na šta ukazuje i evropski Parlament, ali i da razvoj ruralnih zajednica ne može biti poveren samo poljoprivredi.
Regionalna politika je druga po važnosti u EU, odmah iza agrarne politike. Izdaci za agrarnu politiku angažovaće 43 odsto budžeta EU do 2020. godine, dok se za regionalnu politiku troši poslednjih godina oko 35 odsto budžeta. Na sve druge zajedničke politike i finansiranje administracije otpada preostalih 22 odsto sredstava. Inače, regionalna politika u EU rođena je sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, ali je veći značaj dobila tek od sredine devedesetih godina. Osnovna svrha regionalne politike je višestruka: da obezbedi pomoć siromašnijim regionima; da koordinira već postojeće regionalne politike zemalja članica; da učini da se regionalni problemi uzimaju u obzir u okviru drugih politika EU. Od sredine devedesetih godina XX veka EU je ušla u snažniju ekspanziju regionalne politike u okviru sedam projekata od čega se dva odnose na poljoprivredu i selo.
Gledajući sa regionalnog aspekta EU (15 članica je podeljena na ruralne regione gde preko 50 odsto ljudi živi u ruralnim područjima), shodno ovakvoj ruralnoj stvarnosti, koja je nešto izmenjena ulaskom novih 13 članica, definisani su, kako integralni tako i diferencirani ciljevi ruralnog razvoja, ne samo na nivou država, nego i na nivou regiona.
Autor: Branislav Gulan, član Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti
