Fito farmacija

LG Seeds
braca Tordjan na pcelinjaku

Pčelarska porodica Torđan: Pčelarenje je blagodet

Biti pčelar je privilegija, a pčelarenje nije samo profesija, već potreba pojedinca da živi u skladu sa prirodom.

braca Tordjan na pcelinjaku

Vladimir i Goran Torđan

Pčelari kažu da se tehnika pčelarenja može naučiti iz knjiga ili od iskusnog kolege, ali da samo oni koji vole pčele i brinu o prirodi mogu biti ispunjeni ovim poslom.

Braća Torđan, Vladimir i Goran, iz Stajićeva, naselja kraj Zrenjanina, diplomirani inženjeri poljoprivrede i mašinstva, svoje profesije zamenili su pčelarstvom.

„Kada smo počeli da se bavimo pčelarstvom bio sam u srednjoj školi. Dopalo mi se da vreme provodim na pčelinjaku. Završio sam Poljoprivredni fakultet, odsek za voćarstvo. Tu sam, u okviru predmeta Pčelarstvo, stekao znanje i neophodna poznanstva. Pčelarimo sa 150 košnica, a imamo i svoj voćnjak. Na pola hektara krušku, a kajsiju na jednom hektaru. Planiramo da proširimo voćnjak, da postavimo sistem za navodnjavanje, a verujem uskoro i protivgradnu mrežu. Pčelarstvo i voćarstvo savršeno funkcionišu. Kod nas su, nažalost, pčelari i voćari često u sukobu, a jedni bez drugih ne mogu. Mi naše košnice postavljamo u svom voćnjaku i to se pokazalo kao višestruko korisno“, potvrđuje za poljosfera.rs Vladimir Torđan.

Njegov brat Goran, mašinski inženjer, kaže da od malena voli pčele. Smatra da za sve koji žele da budu pčelari ima dovoljno prostora. 

„Vrlo je važno da priđete poslu odgovorno i ozbiljno i da budete uporni. Zarada ne treba da bude najvažnija. Oni koji odmah računaju, broj košnica puta med, nisu za pčelarenje. Važno je da to volite, mnogo radite i stalno učite. Pčelarenje je blagodet“, smatra Goran.

porodica Tordjan

Porodica Torđan: Goran, Sanela, Radmila, Radica i Vladimir

U svet pčelarstva Vladimira i Gorana uveo je njihov otac Radica. Kada su na fabričke hale u Zrenjaninu, nekada privrednom centru Jugoslavije, stavljeni katanci, Radica i njegova supruga Radmila su tražili način da zarade i omoguće sinovima da završe studije. Počeli su da pčelare i taj posao su vrlo brzo zavoleli.

„U odnosu na prve godine našeg pčelarenja, sada je mnogo bolje. Vidljivi su pozitivni pomaci. Cene meda su značajno bolje, posebno zahvaljujući aktivnostima Saveza pčelarskih organizacija Srbije. Bolje smo informisani o otkupu i cenama, a savez pokušava da umanji i spreči trovanja pčela, a to nam je poslednjih godina veliki problem. I ove godine smo pretrpeli štetu, pa smo, bukvalno, pobegli sa suncokretove paše kako bismo umanjili gubitke pčela. Nije važno što je bilo manje meda, to se dešava. Najvažnije je sprečiti neodgovorne pojedince da uništavaju pčele“, kaže domaćin porodice Torđan.

poslednji pregledi

Pregled košnica 

Od Gorana saznajemo da su cene meda pre desetak godina bile trostruko niže. Ove godine otkupljivači kilogram suncokretovog meda kupuju za 2,7 evra, bagremovog za 4-4,7 evra, a med od uljane repice za 2-3 evra. Braća Torđan kažu da u proizvodnji nemaju većih problema. Ako se i dogodi da nešto krene kako ne valja, verovatno je pčelar negde pogrešio, samokritični su ovi mladi, obrazovani pčelari.

Za administrativne poslove, kojih ima i u ovom poslu, zadužene su dame u porodici Torđan, Radmila i snaja Sanela. Naravno, kada je potrebno, pomažu i na pčelinjaku.

„Zadovoljan sam, nisam se pokajao. Imamo normalan život. Neprocenjivo je da radim ono što volim. Prednost je, naravno, što nemamo poslodavca i što sami planiramo poslove. Želimo da uvećamo proizvodnju za još stotinak košnica i proširimo voćnjak, verovatno kruške. Dobro smo uzimili pčele i željno očekujemo proleće“, priča o planovima Vladimir.

Pčelarstvo je perspektivan posao, smatra iskusni Radica.

„Zadovoljan sam što se moji sinovi bave pčelarenjem, jer rade ono što vole. Mislim da imaju lepu budućnost u ovom poslu. Supruga i ja ćemo ih podržavati. Od institucija očekujem da daju veću podršku mladim pčelarima kako bi, oni koji to žele, proširili proizvodnju. Mladi su pametni i vredni, samo im treba pružiti priliku“, poručuje Radica Torđan.

Naš predlog za sve predstavnike institucija koji ovu poruku treba da čuju je da, obavezno, prošetaju do nekog pčelinjaka i porazgovaraju sa pčelarima. Osetiće blagodet, kako je rekao mladi pčelar Goran, i verujemo, odmah ispuniti očekivanja naših domaćina i svih pčelara.   

zitoi sunce

Pobedimo sebe

U narednom tekstu Bojan Vojnov, mladi diplomirani inženjer organske proizvodnje, prenosi svoja razmišljanja o, između ostalog,

zitoi sunce

životu u našim selima, hrani koju jedemo, multifunkcionalnoj poljoprivredi…

Svima nama je dobro poznata rečenica patrijarha Pavla upućena narodu da će nam biti bolje kada i mi budemo bolji. No, da li zaista tako i mislimo i sve to prihvatamo­? Svet je pogodila kriza, ratova je bilo i biće, kako zbog teritorija tako i zbog resursa u okviru postojećih teritorija. Stručnjaci predviđaju da će do 2030. godine uslediti rat koji će se voditi za vodu, jer će oko 45 % svetske populacije živeti u područjima sa nedovoljnim količinama pijaće vode. Demografska eksplozija je učinila svoje, broj stanovništva na planeti konstantno raste. Ali, tu smo gde jesmo. Nismo mogli birati ni vreme, a ni mesto gde ćemo se roditi i gde ćemo živeti. Dobili smo pravo na život i borbu kojoj nema kraja.

Srbija, kao zemlja među šljivama, plodnim oranicama i njivama kako se u mnogim patriotskim pesmama pominje, danas nije više kao nekad. Statistika, bezosećajan govor brojki, govori da je u Srbiji trećina sela napuštena, da je stopa rizika od siromaštva skoro 25 %, a stanje u stočarstvu na nivou 1910. godine. Svake godine između 400 i 450 hiljada hektara ostaje neobrađeno, što je 10 % ukupne obradive površine. Ono što takođe stručnjaci procenjuju je da će do 2050. godine preko 70 % svetskog stanovništva živeti u gradovima. Sela zasigurno ostaju priča koja će se nekada pominjati u pripovedanjima šta je nekada bilo, ako i bude tako bilo, s obzirom da su novostasale generacije na tren zaboravile ko su i šta su.

Gde grešimo i šta utiče na donošenje ovakvih odluka? Sećam se da je u selu u kome živim svaka druga kuća imala kravu, mleko se kupovalo sveže, tek pomuženo. Danas u tom istom selu može se na prste nabrojati koliko je ljudi koji drže stoku i bave se proizvodnjom mleka. To je slučaj i u svim ostalim selima.

Nekako se naš narod pogospodio, te termin „seljak“ kod mlađih generacija navodi na negativno razmišljanje i poistovećivanje sa nečim uvredljivim. Često i priča roditelja deci „Uči dete školu da ne bi radio“, „Neka mi ćemo, samo ti uči i ništa drugo ne radi“ u startu postavlja barijeru i odbojnost prema selu i poslovima koji se za poljoprivredu i njenu oblast vezuju.

Kada su rađene ankete da li je bolje živeti u gradu ili selu, većina mladih se izjasnila da je po njihovom ubeđenju, zasigurno bolje živeti u gradu. Izgovor je zbog dostupnosti, većih mogućnosti, što zaista i jeste tako. Međutim, jasno je da je tržište rada prezasićeno i gde će svi ti mladi i školovani ljudi pronaći posao, verujući da će ga naći jer su se školovali, ili nisu, što je još gore. I tako, dok druge zemlje otimaju od mora, krče šume i uništavaju prirodna staništa kako bi zemljište kultivisali i proizveli hranu za sve brojnije stanovništvo, u Srbiji, na onih 10 % neobrađenog poljoprivrednog zemljišta raste korov; livade i pašnjaci ostaju nepokošeni, voćnjaci zapušteni. U čemu je problem?

Česti su sljučajevi protesta poljoprivrednika oko niskih cena i česte pretnje da se poljoprivredna proizvodnja ne isplati. Zakon ponude i tražnje je jasan. Životni standard nam je takav kakav je i to nam je što nam je. I baš u tim gradovima, danas zbog krize, potrošač je prinuđen da kupi proizvod lošijeg kvaliteta, proizvod iz uvoza, koji je jeftiniji i subvencionisan kod evropskog proizvođača što dodatno pojeftinjuje takav proizvod. Često biva da onda i oni koji su na tom selu ostali, dignu ruke, ili se nerado nastave boriti, jer drugog rešenja nemaju. Mnogi mladi rešenje vide u begu, pakujući svoje kofere, sa diplomom pod miškom, odlazeći u inostranstvo. Bolno, ali istinito. Svake godine prema podacima Republičkog zavoda za statistiku u Srbiji se ostvari negativan prirodni priraštaj stanovništva od 35000. Krajnje zabrinjavajuće.

kuce na selu 22

Postavljamo pitanja, ima li rešenja, šta dalje i kuda dalje, da li pobeći iz sela u grad, preći granicu i više se nikada ne vratiti, ili možda probati promeniti sebe? U medijima, na društvenim mrežama, možemo često čuti bunt protiv GMO hrane, koja kuca na vrata, ali da li se taj problem može rešiti tako što razmenjujemo parole protiv navedenog problema, možemo li bilo koju prepreku preskočiti tako što sedimo skrštenih ruku, bez posla, razmenjujući parole nezadovoljstva i čekanjem da nas neko pozove na rad.

Istraživanjem je ukazano da sa površine od 2,5 do 3 ara može se obezbediti četvoročlana porodica sa povrćem i voćem. Znači, zdrava, sveža i bezbedna hrana. To je jedini način suprostavljanja onome što ne želimo. Samo još neko treba da radi. Kada ćemo pobediti predrasude, da to selo, kakvo takvo, nikada nije nikoga ostavilo gladnog? Kamen da bacite, iz plodne zemlje kakvu Srbija ima, nići će nešto. I dok malog Amerikanca uče preduzetništvu, još u osnovnoj školi, a malog Japanca kako da se odnosi prema vodi i ostalim resursima, našoj deci je bitno da „samo uče školu“, kako bi što pre pobegli iz sela i „ne radili“. Sa takvim kvazi znanjem i neusađenim potrebama za radom i poštovanjem resursa, sagledavamo sliku sadašnjice.

Težnja za lagodnim životom dovela nas je do trenutka u kome se danas nalazimo. Deci i mladima su stavljeni okovi sadašnjice, virtuelne interakcije i hendikep za prirodom te često možemo videti da čeznu za nečim iskonskim, kao što je zvezdano nebo, čist vazduh, zdrava hrana, pre svega. Dr Ketrin Kuzmin, autorka knjige „Spasite svoje telo“ je rekla: „Toliko smo danas izloženi štetnim uticajima koje niko od nas ne može da izbegne. Jedina oblast u kojoj možemo da se zaštitimo, jer smo tu sami sebi gospodari, jeste ishrana. ’’ 

Da li smo svesni kakvu danas hranu jedemo? I ako smo svesni, ne možemo se onda žaliti, jer smo birali da budemo zavisni od svega, da sa malim mogućnostima za opstanak ipak živimo na asfaltu, ubeđeni da nam je sve dostupnije, naravno ako u džepu imamo dovoljno sredstava da zadovoljimo svoje potrebe. A šta ćemo ako nemamo? No da rezimiramo, pored bele kuge, nezaposlenosti i ostalog, sa jedne strane imamo 450 hiljada hektara neobrađenog zemljišta, gotovo1600 napuštenih sela, plodne oranice, još uvek čist vazduh i vodu, a sa druge  strane stopu rizika od siromaštva skoro 25 %. Da li je nam je sada bilo ko drugi kriv, što živimo u zemlji u kojoj sve rađa, a mi gladujemo, da li nam je bilo ko kriv što mlado i staro oboljeva od mnogih bolesti, samo zato što je zaboravilo poslovicu da „zdravlje na usta ulazi“? Kada ćemo shvatiti da lagodnost ka kojoj težimo sve više prelazi u apsolutnu zavisnost, za hranom, energijom…?

Složićemo se da na selu, ne baš svakom, nema uslova za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba, kao što je postojanje dobre infrastrukture, ambulanti, prodavnica itd. Nema ih, jer nemaju za koga da postoje. Kada ćemo shvatiti da poljoprivreda nije kao što je nekada bila. Poljoprivreda danas može predstavljati jedan novi kult, naročito ako govorimo o održivim sistemina kao što organska poljoprivreda, tradicionalna, integralna, biodinamička poljoprivreda, koja pored proizvodnje hrane podstiče i razvoj sela i sa multifunkcionalnog aspekta. Multifunkcionalna poljoprivreda predstavlja novi koncept agrarne i ruralne politike Evropske unije, gde se u vidu seoskog preduzetništva, sa poljoprivrednom proizvodnjom povezuju i druge delatnosti, kao što su turizam, prehrambena industrija, trgovina, proizvodno i uslužno zanatsvo, zadrugarstvo, kultura, očuvanje krajolika i životne sredine. Međutim, to neko mora da prepozna.

guske na pasi

Možda još uvek u našoj zemlji narod teži da poseti neke egzotične destinacije, ali zapadnjaci teže ka nečemu iskonskom, lagano se vraćaju i posećuju seoska domaćinstva, kupuju organsku hranu.

Nije sve trulo u zemlji među šljivama. Još uvek se može osetiti prijatnost ljudi, još uvek smo spremni da u teškim trenucima priteknemo i pomognemo, samo nam ostaje još da pobedimo sebe. Možda će ovaj tekst podeliti mišljenja među nama, možda će i dalje ostati dobro poznata teza „Selo hvali, a u gradu živi“, ali vremena se menjaju. Pitke vode i zdrave hrane je sve manje, osim u priči i dobrom marketingu, a mi smo tu gde jesmo, na brdovitom Balkanu. Možda će neke nove generacije, na tren zastati i rezimirati dosadašnje propuste, možda ćemo početi razmišljati i jesti hranu dostojnu čoveka, ili će ova priča, kao i sve ostalo biti zamenjena nekom novom rijaliti emisijom, ne razmišljajući šta će sutra biti, jer ovo nije samo virtuelna priča, nego naš život.

Autor: Bojan Vojnov, diplomirani inženjer organske poljoprivrede  

med proizvodi

Festival meda u Zrenjaninu jedanaesti put

Med, propolis, polen, matični mleč, eliksiri od meda i voća, med i lekovito bilje, medenjaci, medovača, kreme, pčelarska oprema…

med proizvodi

Sve ovo ljubitelji proizvoda od pčela i meda, kao i pčelari, mogli su da vide i kupe na jedanaestom Festivalu meda koji je proteklog vikenda održan u Zrenjaninu.

Zrenjaninski Festival meda je ušao u zvaničan kalendar pčelarskih manifestacija Saveza pčelarskih organizacija Srbije.

„Festival meda organizuju pčelarska društva „Milivoj Bugarski“ iz Zrenjanina i „Akac“ iz Mužlje. Ove godine proizvode od pčela i meda, kao i pčelarsku opremu, izložilo je ukupno tridesetak izlagača. Ponuda je bogata i vrlo smo ponosni što su naši izlagači došli iz više gradova: Petrovca na Mlavi, Leskovca, Požarevca, Kikinde, Petrovaradina, Novog Sada. Ovakve manifestacije pčelari koriste i za druženje i razmenu iskustava“, kazao je Milenko Milošević, predsednik Pčelarskog društva „Milivoj Bugarski“.

Pčelari prošlu pčelarsku godinu ocenjuju kao prosečnu. Većina je zadovoljna, jer su u odnosu na prethodnu 2014. godinu, ove godine vrcaljke bile „uposlene“.

pcelari

Dobrivoje Jovanović iz okoline Požarevca pčelari četrdeset godina na obroncima Homoljskih planina. Ima 250 košnica.

„Dolazim rado na ovaj festival, a na poljima suncokreta, ovde kod vas u Banatu, sam svake godine. Bagrem je bio solidan ove godine. Bilo je i šumskog meda, ali je lipa podbacila. Sa te tri paše sakupio sam ukupno pedeset kilograma meda“, rekao je Jovanović.

torma sa kolegama

Torma Nandor iz Mužlje pčelari sa 200 košnica. On podseća da je uslov za dobru pašu stanje pčelinjih društava kada ona izađu iz zime. I za Tormu je bagremova paša bila najbolja.

med prodaja

Radosav Veljović pčelari trideset godina u regionu centralne Šumadije. Ukupno 150 pčelinjih zajednica seli kako bi sakupio što više meda.

„Bolje smo prošli ove godine u odnosu na prošlu. Izvrcali smo 30-50 kilograma meda po pčelinjoj zajednici. Sada smo pčele zazimili, pa čekamo proleće. Nadamo se da će naredna godina, što se tiče prinosa meda, biti još bolja“, kazao je Veljović.

med i drugi proizvodi

Festival meda je prilika da pčelari, kroz neformalne razgovore, edukuju potrošače o lekovitim svojstvima pčelinjih proizvoda. Osim toga, vrlo je važno da konzumenti nauče da prepoznaju kvalitetne proizvode, kazao je sekretar Saveza pčelarskih organizacija Vojvodine, Dušan Marinkov. On je apelovao na sve učesnike u poljoprivrednoj proizvodnji da sačuvaju pčele i podsetio na probleme izazvane trovanjem pčela. Neophodno je da se svi uključimo u otklanjanje uzroka pomora pčela i zaštitimo ih od nesavesnih pojedinaca, poručio je Marinkov.

Grad Zrenjanin će pomoći pčelarima

Grad Zrenjanin će dogodine iz agrarnog budžeta opredeliti sredstva za pčelarstvo, najavio je Saša Santovac, zamenik gradonačelnika Zrenjanina, prilikom otvaranja Festivala meda.

„Kao što smo prvi u Srbiji ove godine organizovali dodelu junica, nameravamo da sada pomognemo pčelarima i da im delimo košnice i pčele. Naš cilj je da pčelarska proizvodnja bude na mnogo višem nivou. Naravno, postojaće konkursi na koje će pčelari moći da se jave“, potvrdio je Santovac.

pasulj domaci u dzakovima

Proizvođači pasulja traže kupce za domaći pasulj

Jela od pasulja poslednjih godina najčešće spravljamo od zrna koje nije proizvedeno na našim poljima. I pored toga što je domaći pasulj kvalitetan,

pasulj domaci u dzakovima

proizvođači ove mahunarke otežano pronalaze kupce.

Meštani Ravnog Topolovca decenijama proizvode pasulj. U ataru ovog sela žetva je obavljena na gotovo 150 hektara. Bojan Nadaždin je proizvodnju organizovao na dva hektara.  

Bojan Nadaždin

“Zadovoljan sam prinosom i kvalitetom zrna, ali ne i plasmanom. Ove godine nakupaca, praktično, i nema. Prošle godine su se “otimali”. Čak su dolazili istovremeno i svađali se ko će da kupi pasulj. Možda taktiziraju. Nude nam svega 200 dinara, što je stvarno malo”, kaže za poljosfera.rs Nadaždin.

Proizvođači kažu da bi bilo dobro kada bi zainteresovani organizatori proizvodnje obezbedili otkup svih količina pasulja. Ovako, kada svako prodaje sa kućnog praga, prodaja je otežana.

Predsednik Udruženja “Topolovački pasuljari”, Mladen Žuža, kaže da bi udruženje moglo tržištu da ponudi od 10 do 12 tona kvalitetnog pasulja.

“Tržište je preplavljeno pasuljem iz uvoza. Nemamo organizovanu prodaju na veliko. Prošle godine smo razgovarali sa kupcima iz Nemačke koji su hteli da daju svoje seme i otkupe rod. Ali, sve se završilo bez konkretnog dogovora. Udruženje je započelo proceduru registrovanja geografskog porekla pasulja sa ovih prostora, ali nemamo dovoljno sredstava da to i završimo. Treba nam pomoć. Oni kojima smo se obraćali odgovarali su da za to nema para. Smatramo da bi oznaka geografskog porekla pomogla prodaju”, poručuje Žuža.

Dušan Vukasović je prvi put posejao pasulj pre 40 godina.Ove godine sejao je domaću sortu trešnjevac.  

Dušan Vukasović

“Zrno sorte tršnjevac je vrlo ukusno i brzo se skuva. Žetvu sam obavio desetak dana ranije, jer su zbog toplote mahune počele da pucaju na njivi. Pasulj ću prodavati na našem tržištu, a nadam se ceni od 300 dinara za kilogram. Verujem da će doći bolje vreme za proizvođače pasulja i da nećemo napuštati ovu proizvodnju. Planiram da uložim u sistem za navodnjavanje, jer nije važno imati mnogo zemlje, već da u zemlju koji imaš uložiš maksimalno i dobiješ najviše”, poručuje naš sagovornik.

Pasuljari smatraju da bi država napravila iskorak kada bi povećala subvencije za povrtare. Taj novac bi proizvođači povrća u ovom kraju uložili, najpre, u sisteme za navodnjavanje i kupovinu tifona. Povrtari veruju da bi bolji uslovi poslovanja u poljoprivredi omogućili da mladi koji žive u selima tu i ostanu i uspešno organizuju svoju budućnost. 

kunici kavezi

Vlasnici farme kunića poručuju: Kunićarstvo treba uvrstiti u stočarstvo

Farmu kunića u Stajićevu, nedaleko od Zrenjanina, braća Nenad i Dejan Popov su otvorili u martu ove godine. Matično jato

kunici kavezi

na ovoj farmi čini 50 ženki i 12 mužjaka rase „hajkom“. Ovaj izvorni francuski hibrid kunića ima odličan prirast, a ženke okote od 12 do 14 mladunaca. Kapacitet proizvodnje je do četiri hiljade kunića godišnje. Braća Popov planiraju da udvostruče proizvodnju, ali kako za poljosfera.rs kaže suvlasnik farme Nenad, ovaj posao je u našoj zemlji zvanično samo hobi.

Nenad popov

Nenad Popov, suvlasik Farme kunića “Braća Popov”

„Najveći problem ovog posla kod nas je što se on trenutno tretira isključivo kao hobi. Naš cilj je, kao i svih kunićara u Srbiji, da se ova proizvodnja uvrsti u granu stočarstva. Tako je u EU. Tada bismo bili konkurentniji, otvorila bi nam se nova tržišta, a mogli bismo i da konkurišemo za subvencije. Gradska uprava u Zrenjaninu ima sluha za nas i našu proizvodnju i pomaže nam u razgovorima sa predstavnicima Ministarstva poljoprivrede.“

Popov kaže da problema sa plasmanom nema. Saradnju su ostvarili sa Veterinarskim zavodom u Subotici, hotelima i restoranima. Meso kunića je zdravo i potražnja za njim u Evropi stalno raste, dok u Srbiji to nije slučaj, ističe naš sagovornik.

kunici

Iskustvo od nekoliko meseci za braću Popov je pozitivno, jer se već pokazalo da se proizvodnja kunića isplati.

„Mi smo tek počeli ovaj posao, ali već vidimo pozitivne rezultate. Ulaganje u farmu i proizvodnju nije veliko, a novac može brzo da se vrati, jer se kunići veoma brzo razmnožavaju i rastu, pa je samim tim i povraćaj novca relativno brz. Posao ne iziskuje ni mnogo rada. Što se tiče cene, trenutno za kilogram žive vage kunića dobijamo 220 dinara.“

Proizvodnja mesa od kunića u Srbiji je još u razvoju dok je u svetu veoma popularna. U našoj zemlji postoji par manjih farmi koje se bave uzgojem kunića, dok su ostalo sve individualni odgajivači sa po nekoliko ženki za sopstvene potrebe.

Veliki proizvođači ovog mesa u svetu su Francuska, Italija, USA, Nemačka, Rusija, Kina, Mađarska, Holandija gde se meso kunića  koristi za ishranu stanovništva zbog potpunog saznanja o njegovom kvalitetu, ukusu, hranjivoj i dijetalnoj vrednosti.  

Grad Zrenjanin će pomoći kunićarima

„Pokušavamo na različite načine da pomognemo našim poljoprivrednicima, bez obzira da li se bave ratarskom, povrtarskom ili stočarskom proizvodnjom. Ne mogu da sakrijem zadovoljstvo kada upoznam mlade i preduzimljive ljude koji rade nešto što drugi ne rade“, rekao je gradonačelnik Zrenjanina Čedomir Janjić. On je potvrdio da će nakon konsulatacija sa stručnim službama i poljoprivrednicima grad pomoći kunićarima, kako u nastupu proizvođača prema resornom ministarstvu, tako i kroz određene podsticaje.

 

Predstavljamo

Nova knjiga Branislava Gulana o nestajanju sela u Srbiji

Nova knjiga o selu Branislava Gulana, publiciste, književnika i člana Naučnog društva ekonomista Srbije, "Ruralne sredine u Srbiji - Spasavanje ...
Detaljnije

Najave događaja

Poljoprivredni sajam u Jaši Tomić 29. septembra

Treći poljoprivredni sajam u Jaši Tomiću. Prijave su u toku ...
Detaljnije