Proizvoditi po organskim principima je potreba, ali i opredeljenje. Gordana Šokšić smatra da je to i privilegija onih koji su odlučili da žive u skladu sa prirodom. Porodica Šokšić je počela organsku proizvodnju na maloj površini, u Tarašu, pre sedam godina. Danas organsku proizvodnju organizuju na deset hektara.
„Kada smo uvideli da je previše prskanja i zagađivanja, počeli smo iz drugog ugla da posmatramo konvencionalnu proizvodnju kojom smo se bavili. Organske principe smo počeli najpre da poštujemo u vinogradu. Korak po korak smo uvećavali površine i sada imamo deset hektara u organskoj proizvodnji. Proizvodimo na otvorenom, uglavnom, povrće: krompir, kupus, crni i beli luk, cveklu, šargarepu. Imamo i voće. Površine su pod sistemom za navodnjavanje i ne gledamo u nebo. Bez ozbiljne investicije nema sigurne proizvodnje“, kaže Gordana.
A, sve je počelo kada je Gordana napustila posao u državnoj službi i posvetila se organskoj proizvodnji. U početku je bilo teško i mnogi su je gledali u čudu. Da napusti državni posao… Ona je znala da je donela ispravnu odluku.
Parcele „Biofarme Šokšić“ su u delu atara sela Taraš gde ima dosta vinograda. Kako se loza prska uglavnom bakarnim preparatima tu su organizovali oazu organskog povrća i voća.
Proizvodnju organskih proizvoda prati obaveza sertifikacije. Gordana smatra da taj proces treba pojednostaviti.
„Jasno je da organska proizvodnja mora da bude kontrolisana, ali bi trebalo osmisliti jednostavniju proceduru. Za prikupljanje dokumentacije treba izdvojiti dosta vremena, a i novca. Za jedan hektar oko sto evra. Mislim da je to jedan od razloga što nema više proizvođača organske hrane“, smatra Gordana.
Najveći deo svojih prozvoda Šokšići prodaju na Pijaci organske hrane u Beogradu, u Bloku 44. Tu proizvođači i kupci razmenjuju iskustva. Iako Gordana voli da prodaje na pijaci zbog kontakta sa kupcima, trgovinski lanci su njihovo novije tržište. Prodaja se seli u supermarkete.
„Malo je pijaca gde se može kupiti organsko povrće ili voće. U Banatu, nažalost nema specijalizovane pijace organske hrane. Žao mi je zbog toga, jer ima dosta zainteresovanih koji me pitaju gde mogu da kupe naše proizvode. Godinama sam u ovom poslu, ali me niko nikada nije pozvao da razgovaramo o mogućnostima da organizujemo takvo prodajno mesto. Bilo je pokušaja od strane nas proizvođača da ubedimo nadležne u lokalu da izdvoje tezge za naše proizvode, ali to nije zaživelo i sve se završilo na priči“, razočarano priča Gordana.
Biofarma Šokšić će u narednom periodu proširiti asortiman povrća. Mlade snage ove porodice donose energiju i viziju. Mirko, student treće godine Poljoprivrednog fakulteta smera za organsku proizvodnju i Goran maturant, žele da prošire gazdinstvo. Planiraju da primarne proizvode prerađuju u sopstvenim pogonima za preradu i da prošire proizvodnju i na stočarstvo.
„Zadovoljna sam. Imam snage i volje da radim. Suprug Vojislav i ja ćemo podržati decu i pomoći ćemo im. Ipak, zadržaćemo se na baznoj proizvodnji“, kroz smeh kaže Gordana.
Zarade u ovoj proizvodnji, naravno, ima. Ali, ako u ovaj posao krenete samo zbog novca, nećete upeti. Ovakav način proizvodnje morate voleti, Gordanina je poruka za sve one koji žele da se bave organskom proizvodnjom.
Veštinu pucanja pastirskim bičem savladaju samo najuporniji. Ali, upornost nije dovoljna. Morate biti vešti, sposobni da se skoncentrišete na pokrete. Kada naučite da kontrolišete bič dužine dva i po metra, počinjete da uživate u njegovom kretanju kroz vazduh i zvuku koji proizvodi.
Reka Balanji “barata” pastirskim bičem spretnije od snažnijih i starijih muškaraca.
Reka Balanji vešto kontroliše pastirski bič
“Prvi put sam videla kako pucaju pastirskim bičevima na “Pastirskim danima” u Mužlji. Zvuk koji proizvodi bič me je oduševio. Onda sam 2007. godine počela da vežbam. U početku sam bila nespretna, a bilo je i bolno. Bič se može obmotati oko vrata ili ruke, iako to ne želite. Događalo mi se da me udari po leđima… Početak je bio težak i morala sam mnogo da vežbam.”
Veštinu je učila od Ištvana Ladvanskog koji je u Lukinom Selu, u okviru Društva za negu tradicije i ekologije “Feher to” – Sekcije bičara, okupio decu zainteresovanu za očuvanje drevne veštine. Ladvanski se, osim što uči decu kako da savladaju tehniku pucanja, bavi i izradom pastirskih bičeva.
Članovi Sekcije bičara
Reka je još kao devojčica učestvovala na takmičenjima i revijalnim nastupima. Svuda je osvajala publiku. U Mađarskoj, na “Danu bičeva”, bila je najbolja.
“Bičem mogu da uradim sve što je predviđeno pravilnikom. Mogu da pucam i dok čučim, ležim, klečim ili da premeštam bič iz jedne u drugu ruku. Te veštine treba da pokažemo na takmičenju. Sada ređe treniram, najčešće kada želim da iz sebe izbacim negativnu energiju. Pucanje mi pomaže u tome. ”
Reka je učenica srednje škole u Zrenjaninu. Zbog obaveza u školi nema vremena da intenzivno trenira. Takmičenja prepušta mlađim pucačima.
“Nastupaću i dalje revijalno, jer poštujem tradiciju i naše običaje i ne želim da se zaborave. Sada mi je važna škola. Moj bič je okačen i čeka narednu svečanost.”
Mlada Reka je idol devojčicama koje su sada u Sekciji bičara. Pokazala je da devojke, iako nežnije i fizički slabije u odnosu na mladiće, mogu da kontrolišu moćne bičeve.
Da li se baviti proizvodnjom više vrsta povrća, svaštariti, pa se u određenom trenutku prilagoditi uslovima tržišta ili se specijalizovati za jednu vrstu?
Nepisano je pravilo da se pčelarenjem bave uglavnom muškarci. I to oni koji su, manje-više, prosedi. U svoj „začarani krug“ košnica i pčela nerado primaju ženu. Ona može, možda, da pere tegle ili da prodaje proizvode, ali da pčelari… To nije za nju.
Ipak, neke dame su se usudile da budu ravnopravne i danas su uvažene koleginice – pčelarke.
Anica Batinić iz Lazareva nije ušla u svet turizma, što je moglo da se dogodi nakon što je završila školovanje. Pre trinaest godina kada su ona i njen suprug Milorad od suprugovih roditelja dobili osam pološki, prihvatila je izazov i krenula da upoznaje svet pčela. To nije bio njen prvi susret sa pčelarenjem, jer je u detinjstvu, u dvorištu porodične kuće u Čađavici kod Bjeljine, pomagala tokom vrcanja meda.
Učenje i rad omogućili su napredak i proširenje pčelinjaka.
Danas Aničina porodica pčelari sa 160 Dadan Blatovih košnica. Oni su seleći pčelari. Višegodišnji prosečan prinos je 37 kilograma meda po košnici.
„Kako bismo unapredili proizvodnju usavršavamo tehnologiju pčelarenja. Učimo i povezujemo svoje i iskustva drugih pčelara. Pratimo i stručna predavanja. Smatram da bez povezivanja svih segmenata nema napretka, kako u pčelarstvu tako i u bilo kojoj oblasti života. Zato se ugledamo na naše pčelice“, kaže vredna pčelarka.
Zahtevan posao seljenja košnica Batinići su pojednostavili. Košnice su postavili na dva kontejnera.
„Sada dve osobe mogu da presele kontejner. Smanjili smo troškove angažovanja dodatne radne snage za utovar i istovar košnica. To mnogo znači, jer je teško naći radnu snagu za te poslove, a neki se i plaše pčela.
Za sada su košnice postavljene na dva kontejnera. Na jednom kontejneru je 70 desetoramnih, a na drugom 50 dvanaestoramnih košnica. Zbog uštede u transportu za proleće su pripremljene desetoramne košnice i za drugi kontejner, tako da će na oba kontejnera umesto 100 dvanaestoramnih biti 140 desetoramnih košnica.
U procesu oduzimanja nastavaka sa medom koristimo bežalice koje olakšavaju i ubrzavaju posao. Vrcanje meda obavljamo u prostoriji koja je opremljena za te namene, sa automatskim otklapačem mednih poklopaca i tridesetšestoramnom vrcaljkom. Sav taj posao obavljaju naši sinovi, Darko i Dejan, tako da smanjujemo broj angažovanih radnika sa strane.“
Osim meda Anica i njena porodica sakupljaju i druge pčelinje proizvode: polen, propolis, matični mleč. U eksperimentalnoj fazi je i prikupljanje pčelinjeg otrova, a kada dostignu dovoljan broj košnica prodavaće i rojeve.
Aničin cilj je da poveća broj košnica na 250, da usavrši tehnologiju pčelarenja i poveća prinos meda.
Kao predsednica Društva pčelara „Cvet Banata“ Anica aktivno učestvuje u promociji pčelarstva i pčelinjih proizvoda. Kroz akcije, kao što je „Med medenjacima“, pčelari deci predškolskog uzrasta prikazuju košnicu, pčelarsku opremu, ramove sa saćem. Deca kroz video prezentaciju uče, a najlepši deo druženja je degustacija meda i medenjaka.
„Budućim pčelarkama savetujem da budu uporne i da se izbore za svoje mesto u ovom, uglavnom, muškom poslu. Mislim da se neće pokajati, jer će im ovaj posao, pored boravka u prirodi doneti mogućnost da same odlučuju o svom poslu, stalno napreduju i budu materijalno nezavisne. Pored proizvodnje pčelinjih proizvoda mogu da iskažu svoju kreativnost i kroz pakovanje i promociju proizvoda. Ako su u stanju da u posao uključe svoju porodicu, onda su uspele“, poručuje Anica damama koje su zainteresovane za pčelarenje.
Novu knjigu "Poljoprivrednikov poljoprivredni kalendar", izdanje za 2019. godinu moguće je poručiti online ili preko narudžbenice, ili je podići lično ... Detaljnije
