Nakon skoro dve i po decenije rada na poljoprivrednim imanjima, agronom Petruša Ivanov je odlučila da podigne voćnjak. I to na nešto više od dva i po hektara.
U njenom voćnjaku je najviše stabala jabuka, ali ima i šljiva, kajsija i krušaka.
„Jedno vreme sam radila u rasadniku u kom se proizvodi voće i to mi se jako svidelo. Zavolela sam voćarstvo, iako sam diplomirani inženjer ratarstva. U svom voćnjaku sam 2005. godine posadila podloge, a godinu dana kasnije sam uradila kalemljenje. Posao je izuzetno zahtevan i u voćnjaku sam svakog dana“, kaže naša sagovornica.
Ova proizvodna godina je donela zadovoljstvo proizvođačima voća kada govorimo o količini roda, ali i probleme da taj rod zaštite od bolesti i štetočina.
„Ovu godinu ćemo pamtiti kao vrlo rodnu. Sa hektara će biti i do tri vagona jabuka. Kiša je pomogla. Ipak, nisam uspela da u potpunosti sačuvam plodove od čađave krastavosti, jer je potencijal infekcije bio veliki.“
Odabrani sortiment obezbeđuje kontinuitet, pa se smenjuju jonagold, ajdared, zlatni delišes, fudži i greni smit.
Kao i prethodnih godina Petruša Ivanov će deo roda prodati na pijaci u Zrenjaninu. Kako kaže, tu ima svoje stalne mušterije. Određenu količinu će „pretočiti“ u rakiju, a ove godine će pokušati da deo roda proda prerađivačima.
„Cene su ove godine solidne. Na pijaci kilogram jabuka prodajem za 40 dinara, a jabuke za rakiju su 15 dinara. Bila bih zadovoljna da prodam veći deo roda po toj ceni. Odlučila sam da jabuke ponudim i kupcima u naseljenim mestima oko Zrenjanina. Vrlo sam zadovoljna, jer i tamo stvaram mrežu stalnih kupaca“, kaže gospođa Ivanov.
Voćnjak neće proširivati, jer već i ovako ima „pune ruke posla“. U poslovima održavanja voćnjaka pomažu joj suprug Zoran i sin Ivan. Rezidbu voćki obavlja sama, a za berbu angažuje i iskusne berače.
Izabela Kiš iz Mihajlova je odrasla u porodici povrtara. Uvek je rado pomagala svojim roditeljima u poslovima u povrtnjaku. Danas ona i njen suprug Erne proizvode povrće na površini nešto većoj od pola hektara.
U plastenicima, na 1600 kvadratnih metara, organizovali su proizvodnju paprike i paradajza, a na otvorenom paprike i kupusa.
„Za sada nećemo proširivati proizvodnu površinu, već želimo da ulažemo u nove tehnologije. Naš cilj je da osavremenimo procese i da svu proizvodnju organizujemo u zaštićenom prostoru, kako bismo imali i ranu i kasnu proizvodnju. Naredne godine ćemo proširiti asortiman, jer želimo da imamo veće količine različitog povrća“, kaže Izabela za Poljosferu.
Povrće prodaju na pijaci, ali i vlasnicima restorana. Cene su na početku sezone dobre. Sada je veća ponuda, pa su cene pale. Pošto proizvođači ne mogu da utiču na cene, zaradu mogu povećati jedino ako smanje troškove proizvodnje.
Ne treba odustajati od povrtarstva, jer je to idealna delatnost za proizvođače koji imaju male proizvodne površine, smatra naša sagovornica.
Budućnost ove proizvodnje i svog sela Izabela vidi u organizovanju zadruge ili mini preduzeća.
„Ne smemo da se zadržimo na primarnoj proizvodnji. Treba da stvorimo novu vrednost tako što ćemo povrće upakovati, preraditi ili osušiti. Tako bismo ostvarili veću zaradu. Ali, dosta je teško pokrenuti proizvođače da razmišljaju u tom pravcu i da se udruže kako bismo te ideje realizovali. Većina još uvek ne razmišlja na taj način.“
Život na selu nije idiličan za sve meštane, ali bi za većinu mogao biti ugodniji ako bi lokalne samouprave kroz subvencije, pomogle mladima, posebno ženama koje žele da se bave poljoprivredom.
„Verujem da postoje načini da se deo sredstava iz agrarnog budžeta lokalne samouprave usmeri u programe podrške mladim ženama na selu. I to ne kampanjski, nego konstantno. Smatram da treba pomoći svima koji imaju proizvodnju. Pomoć je, zaista, neophodna malim poljoprivrednim proizvođačima“, poručuje Izabela.
Nakon završenih osnovnih studija, kao stipendista Evropske unije i Ministarstva spoljnih poslova Italije, Tanja Prohaska je završila master studije na Poljoprivrednom fakultetu u Bolonji. Tu za Tanju nije bio kraj obrazovanja,
jer je od Ministarstva nauke naše zemlje dobila i stipendiju za talentovane i darovite studente za završetak magistarskih studija. Zvanje magistar tehničkih nauka, oblast marketing u proizvodnji, stekla je 2008. godine.
“Od tada aktivno tražim posao u svojoj struci, ali bez uspeha. Gde god sam konkurisala potencijalni poslodavci su bili zadovoljni rezultatima koje sam postigla na testovima, ali visok nivo obrazovanja je “kočnica” koja me sputava da se ostvarim kao stručnjak u nekom preduzeću. Mislim da to nije dobro, jer je država uložila u moje školovanje i usavršavanje”, iskrena je Tanja.
Tanja živi u Orlovatu sa ćerkicom Lenkom i suprugom Miroslavom. Porodica Prohaska se bavi proizvodnjom mleka. U štali imaju 27 krava, trenutno 17 u laktaciji. Tu su i junice, bikovi i telad.
„Na farmi pomažem kada god mogu. Ipak, najviše se bavim poslovima oko pripremanja i vođenja dokumentacije. Redovno pratim informacije resornih institucija i prognoznih službi.”
Tanja je nosilac poljoprivrednog gazdinstva. Smatra da i žene koje žive u seoskim sredinama treba da ostvare svoju penziju.
“Zašto žena ne bi imala svoj dinar? Smatram da je žena jednako vredna, ako ne i vrednija od muškarca. Oni rade teže poslove, ali sve ostale, oko kuće i domaćinstva, rade domaćice.”
Stečena znanja ova mlada žena koristi kako bi se usavršila. Planira da nauči da piše projekte koji se odnose na poljoprivredu i da na taj način pomogne svojoj i drugim porodicama koje žive u selima.
Aktivna je u Mesnoj zajednici. Član je Radne grupe za razvoj sela Orlovat. Ovo selo je jedno od retkih koje ima Strategiju za razvoj sela.
“U toku je obuka za Lokalnu akcionu grupu u okviru koje bismo trebali da napišemo ličnu kartu sela. Cilj je da privučemo turiste i investitore. Takođe, da uputimo meštane da se udružuju i razmišljaju o preradi svojih proizvoda kako ne bi morali da prodaju primarne proizvode po niskim cenama”, kaže Tanja.
Na kraju razgovora podseća nas da je poslednjih godina dosta mladih napustilo gradove. Svoju egzistenciju oni žele da vežu za poljoprivredu i selo. Ali, mnogo toga nedostaje u selima. Tanja apeluje na sve nadležne da se na svim nivoima uradi sve što se može, kako bi se u selima živelo ugodnije. Obezbediti uslove za prijatan život za sve stanovnike sela treba da bude prioritet nadležnih, od lokala do države.
Putovanje u Mađarsku
“Kao predstavnik sela Orlovat, koje pripada LAG “Partnerstvo za Potamišje”, nedavno sam bila u “Muzeju paprike” u Reškoj. Ovaj muzej je otvoren u okviru projekta koji je subvencionisan od strane lider programa EU. Poljoprivrednik je zatvorio krug proizvodnje paprike, melje je, a u cilju proširenja svoje ponude otvorio je i muzej. Naravno, lokalna samouprava ga je podržala, jer je videla perspektivu, kako za otvaranje novih radnih mesta tako i za razvoj turizma. U budućnosti, kada se i za nas otvore fondovi EU, trebali bismo da na najbolji način iskoristimo potencijalne mogućnosti”, smatra naša sagovornica.
Na parceli u Banatskom Velikom Selu, na kojoj je Snežana Nikolić organizovala povrtarsku proizvodnju, sve je uređeno i uživanje je proći kroz povrtnjak. Proizvodnja širokog asortimana povrća je organizovana na skoro 30.000 kvadratnih metara.
Od te površine 2500 kvadratnih metara je u zaštićenom prostoru.
Snežana i njen suprug Saša, koji je zadužen za prodaju povrća, su počeli ovaj posao kako bi za svoju prodavnicu voća i povrća obezbedili kontinuirano snabdevanje svežim povrćem. Proizvodnjom se bave četiri godine. Proizvedena količina povrća prevazilazi potrebe prodavnice, pa višak proizvoda prodaju na pijacama u Kikindi, Novom Sadu i Beogradu.
Ova proizvodna godina se razlikuje od prethodnih jer je zima bila blaga. Vegetacija je krenula mnogo ranije, pa je bilo uslova i za treći usev, kaže Snežana za naš portal. Ali, blaga zima je uslovila veliku brojnost insekata, što je dodatno opteretilo proizvodnju. Ipak, očekuje dobre prinose, bliže maksimalnim.
Pozitivno Snežanino iskustvo: Kornišon na špaliru, a pored je posađena paprika kojoj prija zasenčenost koju pravi krastavac
Cena povrća na tržištu je nestabilna i menja se iz dana u dan, kaže naša sagovornica.
„Potražnja je jednog dana maksimalna, a sutradan ta roba ostaje. Od početka do kraja vegetacije je tako. Smatram da bismo trebali da se orijentišemo na interesno udruživanje i da bi to dovelo do specijalizacije u proizvodnji povrća. Tako bismo obezbedili siguran otkup i bilo bi nam lakše. Nažalost, još uvek više gledamo sebe i svoje interese nego interese zadruge ili udruženja, što nije dobro. Udruživanje je budućnost“, smatra Snežana.
Ova vredna žena je član kikindskog Udruženja „Banatska lenija“. Ona kaže da od članova udruženja dobija pravovremene informacije i da joj takva pomoć mnogo znači. Upravo ovakva udruženja, kojih ima i u drugim naseljima u regionu, treba da se udruže u veliko, regionalno udruženje ili zadrugu. Bio bi to koristan servis povrtarima, poručuje Snežana.
Olivera Latinović iz Nakova je vlasnica savremene farme goveda. Od ukupno 160 grla šezdesetak je u muži. Odlična genetika crnog holštajna i danonoćni rad obezbeđuju kvalitet i količinu mleka.
„Vrlo je važno da krave jedu kvalitetnu hranu. A nju možemo obezbediti ako ulažemo u proizvodnju te hrane. Ulaganje, opet, zavisi od toga da li uspemo da naplatimo mleko. To je sve povezano. Koliko uložite, toliko i dobijete“, kaže za naš portal Latinović.
Iako je to vrlo neobično, ona farmu vodi sama. Kako kaže, njenog muža ne interesuje posao na farmi. Olivera voli životinje i mnogo radi, a koliko brine o kravama pokazuje podatak da je uginuće na ovoj farmi retkost. Za pet godina uginula je samo jedna krava i poneko tele nakon teljenja.
Pre tri godine odlučila je da za zakup farme više ne plaća naknadu od 1000 evra mesečno, već da uloži sredstva u izgradnju nove, svoje farme. Kaže, morala je da „preseče“. Ili da nastavi ovaj posao i uloži dodatna sredstva ili da radi nešto drugo. Sada sa nove farme svakog dana prerađivači odvoze oko 1000 litara mleka ekstra klase. Vrlo je važno biti u ekstra klasi, poručuje naša sagovornica. Razlika od 7 do 10 dinara za litar, u odnosu na nižu klasu, obezbeđuje ulaganja u proizvodnju.
„Veći proizvođači mogu lakše da funkcionišu, a malim je baš teško. Otkazuju im otkup mleka, ne mogu da prate kvalitet, jer nemaju odakle da ulažu. Od par krava ne može da obezbedi ulaganje od nekoliko hiljada evra kako bi kupio izmuzište. Može da se zaduži, ali su kamate visoke i pitanje je kako će i kada moći da vrati dug. Država nema sredstava da u toj sferi pomogne. Mislim da ako se u skorije vreme ne uradi nešto za male proizvođače, a kod nas ih je više od polovine proizvođača mleka, oni će morati da napuste tu proizvodnju. Ima tu i staračkih domaćinstava, ali i mladih koji žele da krenu u ovaj posao.“
U narednom periodu ova vredna i istrajna žena neće povećavati broj grla, jer za ovaj broj goveda može da obezbedi dovoljno hrane sa oko 100 hektara. Planira da podmladi stado i da poveća proizvodnju mleka po kravi.
Aktivna je i u Centralnoj asocijaciji proizvođača mleka Vojvodine.
„Biti član Upravnog odbora Centralne asocijacije proizvođača mleka Vojvodine podrazumeva obaveze i odgovornosti. Međutim, vrlo je korisno biti u asocijaciji. Razmenjujemo mišljenja, savetujemo jedni druge. Kada čujemo iskustva kolega, lakše rešavamo svoje probleme. I u razgovorima sa predstavnicima resornog ministarstva lakše je kada asocijacija stane ispred svojih članova. Cilj asocijacije je da pomogne svim svojim članovima, ali i ostalim proizvođačima mleka. Rešavamo zajedničke probleme. Uglavnom smo u Ministarstvu poljoprivrede nailazili na razumevanje“, kaže Latinović.
Novu knjigu "Poljoprivrednikov poljoprivredni kalendar", izdanje za 2019. godinu moguće je poručiti online ili preko narudžbenice, ili je podići lično ... Detaljnije
