Nakon završenih osnovnih studija, kao stipendista Evropske unije i Ministarstva spoljnih poslova Italije, Tanja Prohaska je završila master studije na Poljoprivrednom fakultetu u Bolonji. Tu za Tanju nije bio kraj obrazovanja,
jer je od Ministarstva nauke naše zemlje dobila i stipendiju za talentovane i darovite studente za završetak magistarskih studija. Zvanje magistar tehničkih nauka, oblast marketing u proizvodnji, stekla je 2008. godine.
“Od tada aktivno tražim posao u svojoj struci, ali bez uspeha. Gde god sam konkurisala potencijalni poslodavci su bili zadovoljni rezultatima koje sam postigla na testovima, ali visok nivo obrazovanja je “kočnica” koja me sputava da se ostvarim kao stručnjak u nekom preduzeću. Mislim da to nije dobro, jer je država uložila u moje školovanje i usavršavanje”, iskrena je Tanja.
Tanja živi u Orlovatu sa ćerkicom Lenkom i suprugom Miroslavom. Porodica Prohaska se bavi proizvodnjom mleka. U štali imaju 27 krava, trenutno 17 u laktaciji. Tu su i junice, bikovi i telad.
„Na farmi pomažem kada god mogu. Ipak, najviše se bavim poslovima oko pripremanja i vođenja dokumentacije. Redovno pratim informacije resornih institucija i prognoznih službi.”
Tanja je nosilac poljoprivrednog gazdinstva. Smatra da i žene koje žive u seoskim sredinama treba da ostvare svoju penziju.
“Zašto žena ne bi imala svoj dinar? Smatram da je žena jednako vredna, ako ne i vrednija od muškarca. Oni rade teže poslove, ali sve ostale, oko kuće i domaćinstva, rade domaćice.”
Stečena znanja ova mlada žena koristi kako bi se usavršila. Planira da nauči da piše projekte koji se odnose na poljoprivredu i da na taj način pomogne svojoj i drugim porodicama koje žive u selima.
Aktivna je u Mesnoj zajednici. Član je Radne grupe za razvoj sela Orlovat. Ovo selo je jedno od retkih koje ima Strategiju za razvoj sela.
“U toku je obuka za Lokalnu akcionu grupu u okviru koje bismo trebali da napišemo ličnu kartu sela. Cilj je da privučemo turiste i investitore. Takođe, da uputimo meštane da se udružuju i razmišljaju o preradi svojih proizvoda kako ne bi morali da prodaju primarne proizvode po niskim cenama”, kaže Tanja.
Na kraju razgovora podseća nas da je poslednjih godina dosta mladih napustilo gradove. Svoju egzistenciju oni žele da vežu za poljoprivredu i selo. Ali, mnogo toga nedostaje u selima. Tanja apeluje na sve nadležne da se na svim nivoima uradi sve što se može, kako bi se u selima živelo ugodnije. Obezbediti uslove za prijatan život za sve stanovnike sela treba da bude prioritet nadležnih, od lokala do države.
Putovanje u Mađarsku
“Kao predstavnik sela Orlovat, koje pripada LAG “Partnerstvo za Potamišje”, nedavno sam bila u “Muzeju paprike” u Reškoj. Ovaj muzej je otvoren u okviru projekta koji je subvencionisan od strane lider programa EU. Poljoprivrednik je zatvorio krug proizvodnje paprike, melje je, a u cilju proširenja svoje ponude otvorio je i muzej. Naravno, lokalna samouprava ga je podržala, jer je videla perspektivu, kako za otvaranje novih radnih mesta tako i za razvoj turizma. U budućnosti, kada se i za nas otvore fondovi EU, trebali bismo da na najbolji način iskoristimo potencijalne mogućnosti”, smatra naša sagovornica.
Na parceli u Banatskom Velikom Selu, na kojoj je Snežana Nikolić organizovala povrtarsku proizvodnju, sve je uređeno i uživanje je proći kroz povrtnjak. Proizvodnja širokog asortimana povrća je organizovana na skoro 30.000 kvadratnih metara.
Od te površine 2500 kvadratnih metara je u zaštićenom prostoru.
Snežana i njen suprug Saša, koji je zadužen za prodaju povrća, su počeli ovaj posao kako bi za svoju prodavnicu voća i povrća obezbedili kontinuirano snabdevanje svežim povrćem. Proizvodnjom se bave četiri godine. Proizvedena količina povrća prevazilazi potrebe prodavnice, pa višak proizvoda prodaju na pijacama u Kikindi, Novom Sadu i Beogradu.
Ova proizvodna godina se razlikuje od prethodnih jer je zima bila blaga. Vegetacija je krenula mnogo ranije, pa je bilo uslova i za treći usev, kaže Snežana za naš portal. Ali, blaga zima je uslovila veliku brojnost insekata, što je dodatno opteretilo proizvodnju. Ipak, očekuje dobre prinose, bliže maksimalnim.
Pozitivno Snežanino iskustvo: Kornišon na špaliru, a pored je posađena paprika kojoj prija zasenčenost koju pravi krastavac
Cena povrća na tržištu je nestabilna i menja se iz dana u dan, kaže naša sagovornica.
„Potražnja je jednog dana maksimalna, a sutradan ta roba ostaje. Od početka do kraja vegetacije je tako. Smatram da bismo trebali da se orijentišemo na interesno udruživanje i da bi to dovelo do specijalizacije u proizvodnji povrća. Tako bismo obezbedili siguran otkup i bilo bi nam lakše. Nažalost, još uvek više gledamo sebe i svoje interese nego interese zadruge ili udruženja, što nije dobro. Udruživanje je budućnost“, smatra Snežana.
Ova vredna žena je član kikindskog Udruženja „Banatska lenija“. Ona kaže da od članova udruženja dobija pravovremene informacije i da joj takva pomoć mnogo znači. Upravo ovakva udruženja, kojih ima i u drugim naseljima u regionu, treba da se udruže u veliko, regionalno udruženje ili zadrugu. Bio bi to koristan servis povrtarima, poručuje Snežana.
Olivera Latinović iz Nakova je vlasnica savremene farme goveda. Od ukupno 160 grla šezdesetak je u muži. Odlična genetika crnog holštajna i danonoćni rad obezbeđuju kvalitet i količinu mleka.
„Vrlo je važno da krave jedu kvalitetnu hranu. A nju možemo obezbediti ako ulažemo u proizvodnju te hrane. Ulaganje, opet, zavisi od toga da li uspemo da naplatimo mleko. To je sve povezano. Koliko uložite, toliko i dobijete“, kaže za naš portal Latinović.
Iako je to vrlo neobično, ona farmu vodi sama. Kako kaže, njenog muža ne interesuje posao na farmi. Olivera voli životinje i mnogo radi, a koliko brine o kravama pokazuje podatak da je uginuće na ovoj farmi retkost. Za pet godina uginula je samo jedna krava i poneko tele nakon teljenja.
Pre tri godine odlučila je da za zakup farme više ne plaća naknadu od 1000 evra mesečno, već da uloži sredstva u izgradnju nove, svoje farme. Kaže, morala je da „preseče“. Ili da nastavi ovaj posao i uloži dodatna sredstva ili da radi nešto drugo. Sada sa nove farme svakog dana prerađivači odvoze oko 1000 litara mleka ekstra klase. Vrlo je važno biti u ekstra klasi, poručuje naša sagovornica. Razlika od 7 do 10 dinara za litar, u odnosu na nižu klasu, obezbeđuje ulaganja u proizvodnju.
„Veći proizvođači mogu lakše da funkcionišu, a malim je baš teško. Otkazuju im otkup mleka, ne mogu da prate kvalitet, jer nemaju odakle da ulažu. Od par krava ne može da obezbedi ulaganje od nekoliko hiljada evra kako bi kupio izmuzište. Može da se zaduži, ali su kamate visoke i pitanje je kako će i kada moći da vrati dug. Država nema sredstava da u toj sferi pomogne. Mislim da ako se u skorije vreme ne uradi nešto za male proizvođače, a kod nas ih je više od polovine proizvođača mleka, oni će morati da napuste tu proizvodnju. Ima tu i staračkih domaćinstava, ali i mladih koji žele da krenu u ovaj posao.“
U narednom periodu ova vredna i istrajna žena neće povećavati broj grla, jer za ovaj broj goveda može da obezbedi dovoljno hrane sa oko 100 hektara. Planira da podmladi stado i da poveća proizvodnju mleka po kravi.
Aktivna je i u Centralnoj asocijaciji proizvođača mleka Vojvodine.
„Biti član Upravnog odbora Centralne asocijacije proizvođača mleka Vojvodine podrazumeva obaveze i odgovornosti. Međutim, vrlo je korisno biti u asocijaciji. Razmenjujemo mišljenja, savetujemo jedni druge. Kada čujemo iskustva kolega, lakše rešavamo svoje probleme. I u razgovorima sa predstavnicima resornog ministarstva lakše je kada asocijacija stane ispred svojih članova. Cilj asocijacije je da pomogne svim svojim članovima, ali i ostalim proizvođačima mleka. Rešavamo zajedničke probleme. Uglavnom smo u Ministarstvu poljoprivrede nailazili na razumevanje“, kaže Latinović.
Biobaštvovanstvo podrazumeva proizvodnju zdravstveno bezbedne hrane, bez upotrebe hemijskih sredstava, na tlu koje se obogađuje organskim đubrivima. To je definicija. Zasnivanje i održavanje biobašte je mnogo više od toga.
Prijatni mirisi i šarenilo. To je biobašta koju je Mariana Lelea “pozajmila” od svojih predaka. Dodala je nove biljke, ispremeštala stare i omogućila svima koji vole ovakav način uzgoja biljaka da dođu u Torak, uživaju i nešto nauče.
Pre oko šest godina Mariana se uključila u projekat “Stvaranje uslova za organsku proizvodnju”. Nove okolnosti su joj omogućile da, posle trideset godina, ponovo sretne svoju profesorku Branku Lazić, doajena u oblasti organske proizvodnje. Zajedno su, korak po korak, stvarale današnji izgled biobašte.
“Bašta je sada na površini od 17 ari. Ali, to nije obična bašta u kojoj se proizvodi povrće, lekovito i začinsko bilje. Ona je način života. Mesto za odmor i lečenje, mesto gde čovek oseća da je deo prirode. U bašti raste preko sto vrsta biljaka, a biće ih još. Veliki deo biljaka sam nasledila i čuvam ih jer ne želim da nestanu”, priča Mariana.
Diplomirani inženjer zaštite bilja, naravno, o biljkama mnogo zna, ali se ne stidi da kaže da i sada uči. Mariana nas podseća da se poštovanje plodoreda u biobašti podrazumeva. U slučaju bolesti ili pojave štetočina za zaštitu biljaka se koriste preparati na bazi bakra ili pripremljene čorbe od lekovitog bilja. Najbolja zaštita je omogućiti, kroz pravilno organizovane leje, da se biljke prijatelji “međusobno čuvaju”.
Prihranu Mariana obavlja kompostom koji sama pravi. Gotovo sve agrotehničke operacije obavlja ručno. Bašta je podeljena na dva dela. U nepromenljivom delu su višegodišnje lekovite i začinske biljke. U drugom, promenljivom, su vrste koje se smenjuju i žive kao biljke prijatelji.
U poslovima u bašti, kojih ima tokom cele godine, pomažu joj suprug Marin i sinovi Mirča I Minu.
Mariana smatra da je vrlo važno da ne zaboravimo da smo deo prirode.
“Treba da razvijamo ekološku svest i da prestanemo da trčimo za novcem. Najviše me boli to što mnogi zaboravljaju na decu. Njih treba da učimo da vole prirodu i da brinu o njoj. Takav odnos će doneti blagodet svima. Otvorena sam za organizovane posete mojoj biobašti, uz prethodni dogovor. Rado ću pomoći onima koji žele da naprave svoju biobaštu, a to može svako i na maloj površini zemljišta.”
U carstvu Demetre u Torku rastu graškovi, lukovi, kaloper, kozlac, selen, majčina dušica, vlasac, špargla, rabarbara, smilje, crvena loboda, perunike, kandilice… Ako zatvorite oči možete zamisliti tu lepotu.
Proizvoditi po organskim principima je potreba, ali i opredeljenje. Gordana Šokšić smatra da je to i privilegija onih koji su odlučili da žive u skladu sa prirodom. Porodica Šokšić je počela organsku proizvodnju na maloj površini, u Tarašu, pre sedam godina. Danas organsku proizvodnju organizuju na deset hektara.
„Kada smo uvideli da je previše prskanja i zagađivanja, počeli smo iz drugog ugla da posmatramo konvencionalnu proizvodnju kojom smo se bavili. Organske principe smo počeli najpre da poštujemo u vinogradu. Korak po korak smo uvećavali površine i sada imamo deset hektara u organskoj proizvodnji. Proizvodimo na otvorenom, uglavnom, povrće: krompir, kupus, crni i beli luk, cveklu, šargarepu. Imamo i voće. Površine su pod sistemom za navodnjavanje i ne gledamo u nebo. Bez ozbiljne investicije nema sigurne proizvodnje“, kaže Gordana.
A, sve je počelo kada je Gordana napustila posao u državnoj službi i posvetila se organskoj proizvodnji. U početku je bilo teško i mnogi su je gledali u čudu. Da napusti državni posao… Ona je znala da je donela ispravnu odluku.
Parcele „Biofarme Šokšić“ su u delu atara sela Taraš gde ima dosta vinograda. Kako se loza prska uglavnom bakarnim preparatima tu su organizovali oazu organskog povrća i voća.
Proizvodnju organskih proizvoda prati obaveza sertifikacije. Gordana smatra da taj proces treba pojednostaviti.
„Jasno je da organska proizvodnja mora da bude kontrolisana, ali bi trebalo osmisliti jednostavniju proceduru. Za prikupljanje dokumentacije treba izdvojiti dosta vremena, a i novca. Za jedan hektar oko sto evra. Mislim da je to jedan od razloga što nema više proizvođača organske hrane“, smatra Gordana.
Najveći deo svojih prozvoda Šokšići prodaju na Pijaci organske hrane u Beogradu, u Bloku 44. Tu proizvođači i kupci razmenjuju iskustva. Iako Gordana voli da prodaje na pijaci zbog kontakta sa kupcima, trgovinski lanci su njihovo novije tržište. Prodaja se seli u supermarkete.
„Malo je pijaca gde se može kupiti organsko povrće ili voće. U Banatu, nažalost nema specijalizovane pijace organske hrane. Žao mi je zbog toga, jer ima dosta zainteresovanih koji me pitaju gde mogu da kupe naše proizvode. Godinama sam u ovom poslu, ali me niko nikada nije pozvao da razgovaramo o mogućnostima da organizujemo takvo prodajno mesto. Bilo je pokušaja od strane nas proizvođača da ubedimo nadležne u lokalu da izdvoje tezge za naše proizvode, ali to nije zaživelo i sve se završilo na priči“, razočarano priča Gordana.
Biofarma Šokšić će u narednom periodu proširiti asortiman povrća. Mlade snage ove porodice donose energiju i viziju. Mirko, student treće godine Poljoprivrednog fakulteta smera za organsku proizvodnju i Goran maturant, žele da prošire gazdinstvo. Planiraju da primarne proizvode prerađuju u sopstvenim pogonima za preradu i da prošire proizvodnju i na stočarstvo.
„Zadovoljna sam. Imam snage i volje da radim. Suprug Vojislav i ja ćemo podržati decu i pomoći ćemo im. Ipak, zadržaćemo se na baznoj proizvodnji“, kroz smeh kaže Gordana.
Zarade u ovoj proizvodnji, naravno, ima. Ali, ako u ovaj posao krenete samo zbog novca, nećete upeti. Ovakav način proizvodnje morate voleti, Gordanina je poruka za sve one koji žele da se bave organskom proizvodnjom.
