Žene u poljoprivredi i održiva energetika – osnaživanje i podrška
Održivom energetikom ka osnaživanju žena koje rade u sektoru poljoprivrede
Cvećarstvo – U staklenicima Sonje Kamraš šarenilo boja
Porodica Daruši se bavi baštovanstvom više decenija. Sonja Kamraš, diplomirani agronom, nastavila je posao koji je krajem šesdesetih godina utemeljio njen
Proizvodnja kupusnjača na gazdinstvu Nevene Tiri
„Žena može da odgovori svim izazovima u proizvodnji povrća, iako je to i fizički težak posao. Ali, ako supružnici i svi članovi porodice rade kako bi ostvarili zajednički cilj, uspeh ne može izostati“
, kaže na početku razgovora Nevena Tiri, proizvođač povrća.
U Lukinom Selu na tri hektara ova dama, uz supruga Andraša, proizvodi povrće, najviše kupusnjače: kupus, brokoli, kelj, kelj pupčar i karfiol.
„Na neki način smo se specijalizovali za proizvodnju karfiola. U proizvodnji ovog povrća je svaki korak vrlo važan. Od proizvodnje rasada, preko zaštite biljaka, vezivanja kako bi cvast ostala bela, pa do berbe kada glavice treba čuvati od povreda kako se kasnije ne bi kvarile. Ove godine smo se, kao većina povrtara, borili da sačuvamo biljke od bolesti. Problem je pravila plamenjača. Bilo je mnogo vlage, pa smo, kada nije bilo kiše, radili od jutra do mraka“, priča Nevena.
Prinos karfiola je prosečan i biće do 30 tona po hektaru, a težina glavice je od 1,5 do 2 kilograma. Cena je takođe dobra, zadovoljna je Nevena, pa je šteta što ga nije bilo više. Nasmejana, uvek optimista, veruje da će u narednoj sezoni uslovi za proizvodnju biti povoljniji.
Koji god posao da obavljate uvek je lakše kada imate podršku. Nevena i Andraš su jedan drugom podrška. Pre dvanaest godina, kada su se venčali, Nevena nije znala mnogo o povrtarstvu, ali je uz supruga učila i naučila.
„Nevena, kao i većina žena, radi nekoliko poslova, skoro istovremeno. Nakon posla na njivi čekaju je obaveze domaćice i majke. Nisam siguran da bih to mogao“, iskren je Andraš.
„Volim da izađem iz kuće i da radim na njivi. Ponekad je to moj odmor od kućnih poslova. Vidim lepu budućnost u ovom poslu. Nastavićemo sa proizvodnjom kupusnjača. Nećemo proširivati proizvodnju, jer ne možemo da postignemo. Nekada je više ustvari manje, jer ne možeš da stigneš da sve poslove uradiš na vreme. Biljke će propasti ako im ne posvetimo dovoljno pažnje, a to ne želimo“, kaže Nevena.
Porodica Tiri planira da na postojećim površinama uloži sredstva u savremeniji sistem za navodnjavanje. Za sada postojeći sistem ne pokreće električna energija, pa je i obezbeđivanje struje prioritet ovih vrednih povrtara.
Dama koja proizvodi voće, Petruša Ivanov
Nakon skoro dve i po decenije rada na poljoprivrednim imanjima, agronom Petruša Ivanov je odlučila da podigne voćnjak. I to na nešto više od dva i po hektara.
U njenom voćnjaku je najviše stabala jabuka, ali ima i šljiva, kajsija i krušaka.
„Jedno vreme sam radila u rasadniku u kom se proizvodi voće i to mi se jako svidelo. Zavolela sam voćarstvo, iako sam diplomirani inženjer ratarstva. U svom voćnjaku sam 2005. godine posadila podloge, a godinu dana kasnije sam uradila kalemljenje. Posao je izuzetno zahtevan i u voćnjaku sam svakog dana“, kaže naša sagovornica.
Ova proizvodna godina je donela zadovoljstvo proizvođačima voća kada govorimo o količini roda, ali i probleme da taj rod zaštite od bolesti i štetočina.
„Ovu godinu ćemo pamtiti kao vrlo rodnu. Sa hektara će biti i do tri vagona jabuka. Kiša je pomogla. Ipak, nisam uspela da u potpunosti sačuvam plodove od čađave krastavosti, jer je potencijal infekcije bio veliki.“
Odabrani sortiment obezbeđuje kontinuitet, pa se smenjuju jonagold, ajdared, zlatni delišes, fudži i greni smit. 
Kao i prethodnih godina Petruša Ivanov će deo roda prodati na pijaci u Zrenjaninu. Kako kaže, tu ima svoje stalne mušterije. Određenu količinu će „pretočiti“ u rakiju, a ove godine će pokušati da deo roda proda prerađivačima.
„Cene su ove godine solidne. Na pijaci kilogram jabuka prodajem za 40 dinara, a jabuke za rakiju su 15 dinara. Bila bih zadovoljna da prodam veći deo roda po toj ceni. Odlučila sam da jabuke ponudim i kupcima u naseljenim mestima oko Zrenjanina. Vrlo sam zadovoljna, jer i tamo stvaram mrežu stalnih kupaca“, kaže gospođa Ivanov.
Voćnjak neće proširivati, jer već i ovako ima „pune ruke posla“. U poslovima održavanja voćnjaka pomažu joj suprug Zoran i sin Ivan. Rezidbu voćki obavlja sama, a za berbu angažuje i iskusne berače.
Podržati mlade dame koje se bave poljoprivredom
Izabela Kiš iz Mihajlova je odrasla u porodici povrtara. Uvek je rado pomagala svojim roditeljima u poslovima u povrtnjaku. Danas ona i njen suprug Erne proizvode povrće na površini nešto većoj od pola hektara.
U plastenicima, na 1600 kvadratnih metara, organizovali su proizvodnju paprike i paradajza, a na otvorenom paprike i kupusa.
„Za sada nećemo proširivati proizvodnu površinu, već želimo da ulažemo u nove tehnologije. Naš cilj je da osavremenimo procese i da svu proizvodnju organizujemo u zaštićenom prostoru, kako bismo imali i ranu i kasnu proizvodnju. Naredne godine ćemo proširiti asortiman, jer želimo da imamo veće količine različitog povrća“, kaže Izabela za Poljosferu.
Povrće prodaju na pijaci, ali i vlasnicima restorana. Cene su na početku sezone dobre. Sada je veća ponuda, pa su cene pale. Pošto proizvođači ne mogu da utiču na cene, zaradu mogu povećati jedino ako smanje troškove proizvodnje.
Ne treba odustajati od povrtarstva, jer je to idealna delatnost za proizvođače koji imaju male proizvodne površine, smatra naša sagovornica.
Budućnost ove proizvodnje i svog sela Izabela vidi u organizovanju zadruge ili mini preduzeća.
„Ne smemo da se zadržimo na primarnoj proizvodnji. Treba da stvorimo novu vrednost tako što ćemo povrće upakovati, preraditi ili osušiti. Tako bismo ostvarili veću zaradu. Ali, dosta je teško pokrenuti proizvođače da razmišljaju u tom pravcu i da se udruže kako bismo te ideje realizovali. Većina još uvek ne razmišlja na taj način.“
Život na selu nije idiličan za sve meštane, ali bi za većinu mogao biti ugodniji ako bi lokalne samouprave kroz subvencije, pomogle mladima, posebno ženama koje žele da se bave poljoprivredom.
„Verujem da postoje načini da se deo sredstava iz agrarnog budžeta lokalne samouprave usmeri u programe podrške mladim ženama na selu. I to ne kampanjski, nego konstantno. Smatram da treba pomoći svima koji imaju proizvodnju. Pomoć je, zaista, neophodna malim poljoprivrednim proizvođačima“, poručuje Izabela.
