kombajn u skladistu

Složene zadruge osnov razvoja

Budućnost srpskog sela – Novi zakon o zadrugama daje mogućnost da udruženi poljoprivrednici konkurišu za sredstva namenjena za izgradnju skladišnih ili prerađivačkih kapaciteta.

 

Zvanični podaci ukazuju na to da u Srbiji ima 50.000 napuštenih kuća, a da u još 145.000 trenutno niko ne živi. Još više zabrinjava podatak da u 86 odsto sela opada, a samo u 12 odsto raste broj stanovnika. Takav trend je vrlo upozoravajući, jer svake godine u ruralnim sredinama se izgubi stanovništvo poput jednog manjeg grada. Otuda nije slučajnost što se oko 4,2 miliona hektara raspoloživog obradivog zemljišta u Srbiji nedovoljno koristi. Ovakva kretanja, kako tvrde mnogi stručnjaci, moguće je preokrenuti nabolje samo konkretnim merama koje će omogućiti da mladi na selu žive u uslovima kao u gradu. Jedno od rešenja moglo bi da bude otvaranje prerađivačkih kapaciteta u ruralnim sredinama. U budžetu za 2017. godinu, kako je poslednjih meseci često ukazivao Branislav Nedimović, ministar poljoprivrede i zaštite životne sredine Republike Srbije, biće obezbeđeno 2,2 milijarde dinara za veća ulaganja u izgradnju i rekonstrukciju prerađivačkih kapaciteta s ciljem da se smanji prodaja sirovina, a na domaćem i stranom tržištu poveća konkurentnost s proizvodima više faze prerade. Računa se i na novac iz evropskih fondova. Interesantan je i podatak da naše resorno ministarstvo u investiranju najviše očekuje od uključivanja domaćih kompanija, udruženih poljoprivrednih gazdinstava i pojedinaca, koji već imaju pripremljene projekte.

Vlasništvo nad prerađivačkom industrijom

U agrarno razvijenom delu Evrope i sveta, vlasništvo ili suvlasništvo nad prerađivačkim kapacitetima u prehrambenoj industriji je prirodan proces rasta primarne proizvodnje. Ali naši nedovoljno organizovani poljoprivrednici nisu u vreme tranzicije dobili besplatne akcije, pa je prerađivačka industrija uglavnom dospela u ruke onih koji nisu znali ili nisu hteli da razvijaju te kapacitete. Otuda u našoj praksi postoje vrlo različiti pristupi ovim pitanjima.

– Ako država ima dovoljno novca, trebalo bi da podrži podizanje prerađivačkih kapaciteta u prehrambenoj industriji, kaže akademik Dragan Škorić, predsednik Odbora za selo Srpske akademije nauka i umetnosti. – Nažalost, finansijske mogućnosti države za ove namene nisu dovoljne. Jedno od rešenja je da se uspešnije familije na selu ili više njih udruži i počne najpre s manjim prerađivačkim kapacitetima, koje će kasnije proširivati, a ne da čekaju na državu. Moguće je i da se poljoprivrednici okupe u jake, moderne, nove zadruge i da bez kompleksa s njima upravljaju, dele dobro i zlo. Iz toga će proizaći i novi korak, ulaganje u prerađivačke kapacitete.
Prema relima Jovana Milina, direktora Zemljoradničke zadruge u Čurugu, suvlasništvo ili vlasništvo nad prerađivačkim kapacitetima bi dobro došlo našim poljoprivrednicima, jer su u Srbiji ti pogoni privatizovani mimo primarnih proizvođača. O tim pitanjima se već više godina razgovara među zadrugarima. Ideja je da se preko Asocijacije poljoprivrednika ‘Vojvodina agrar’ pokrene investiranje u neki prerađivački kapacitet, ali se često ističe da su raspoloživa finansijska sredstva ograničavajući faktor. Očekuje se da će rešenje biti nađeno u korišćenju novca iz evropskih fondova.

Potrebna je pomoć države

– Kod nas postoje sporadični primeri uduživanja poljoprivrednika koji ulažu u skladišni prostor, hladnjače i druge objekte kada dovoljno ojačaju i postanu konkurentni na tržištu, kaže Miloš Milovanović, međunarodni konsultant Organizacije za hranu Ujedinjenih nacija (FAO). – Takav pristup moguće je primeniti kod bilo kog sektora poljoprivrede, u voćarstvu, povrtarstvu, u proizvodnji mesa, mleka, industrijskog bilja, žitarica i drugih poljoprivrednih proizvoda. Nažalost, to nije masovna pojava. Dobro bi došao odgovarajući stimulans od države. Ali, iskustva drugih ukazuju na to da inicijativu mora da pokrenu zainteresovani poljoprivrednici, a nikako da to bude nametnuto odgore. Proizvođači hrane moraju da prepoznaju sopstvenu korist kao glavni motiv svog uduživanja, a na državi je da ih svojim merama na to podstakne. Milovanović kaže da je moguće da se merama agrarne politike resornog ministarstva daje prioritet prilikom formiranja različitih oblika udruživanja poljoprivrednika za investicije u kupovinu, opremanje i izgradnju određenih prerađivačkih kapaciteta ili organizovanog nastupa na tržištu. U takvim uslovima bi došlo do objedinjavanja novca zainteresovanih poljoprivrednika, a preostali deo bi trebalo da obezbedi država uz povoljne uslove. Investiciona podrška je posebno interesantna kroz mere ruralnog razvoja.

– U zapadnoevropskim državama zadrugarstvo se zasniva na praksi da primarni poljoprivredni proizvođači imaju, u najamanju ruku, upravljačka, ako ne i vlasnička prava nad prerađivačkim kapacitetima, ističe Jelena Nestorov Bizonj, sekretar Zadružnog saveza Vojvodine. – Nažalost, u našem regionu to nije slučaj, pa se, dugoročno gledano, moraju prevazići. Jedna zadruga, kao pravno lice, obično nema finansijski potencijal da sama finansira izgradnju skladišnog prostora ili prerađivački kapacitet koji će uvećati vrednost konačnog proizvoda. Veće šanse imaju objedinjene dve ili više zadruga, koje mogu formirati, zakonom predviđenu, složenu zadrugu. Ali zadrugari često to ne mogu da učine ni uz pomoć kredita. Da zadruge mogu da investiraju u nešto, već bi to odavno učinile. Zato prva mora da reaguje država i da sprovede poseban program za investiranje prema zadrugama i svim poljoprivrednicima koji žele da se udruže. Investiciona sredstva su u budžetima Republike i Pokrajine, ali se obično usmeravaju za različite namene, pa malo ostaje za agrar. Više novca za investicije u prerađivačke kapacitete bi bio vrlo racionalan potez za državu i za zadrugare, kojima bi se otvorio širi put za pristup tim kapacitetima.
Po svemu sudeći, ceo proces uključivanja poljoprivrednika u odgovarajući oblik vlasništva nad prerađivačkim kapacitetima nije moguće postići preko noći, ali mora se brzo reagovati. Posebno što galopirajućom brzinom raste konkurencija farmera i prerađivača iz Evropske unije i drugih država, a biće to još izraženije kada Srbija pristupi Svetskoj trgovinskoj organizaciji, kada će i ona morati da preuzme obavezu otvorenog tržišta.

Zajedničkim ulaganjem do skladišta

Iskustvo Slovenije

Prema rečima Petera Vriska, predsednika Zadružnog saveza Slovenije, oko 80 odsto plasmana poljoprivrednih proizvoda ide preko nekog oblika organizovanja primarnih proizvođača. Mnoge mlekare, mesne industrije, vinarije i drugi prerađivački kapaciteti su u vlasništvu zadruga, a time i njihovih članova. Ilustrativan je primer mlekara koje su zadruge, zahvaljujući 45 odsto besplatno dobijenih akcija svojih članova i povoljnim kreditima države, kupile prerađivačke kapacitete i čak ih spasle od gašenja. Ne samo to. Uspeli su da se održe na tržištu u Sloveniji i susednim državama. A sada, osim plasmana u Evropsku uniju, polako prodiru i na ogromno kinesko tržište. Glavni preduslov bio je što su dostigle odgovarajuću konkurentnost nakon ispunjenja vrlo strogih veterinarsko-sanitarnih uslova. To se pokazalo kao vrlo uspešno. Više godina se u zadrugarstvu Slovenije dobro radilo, pa je osnivanje raznovrsnih zadruga postalo vrlo popularno. ljudi se najradije udružuju u uslovima kada se međusobno dobro poznaju.
Novi zakon o zadrugama u Srbiji, kako ističe Peter Vrisk kao jedan od učesnika u njegovom stvaranju, važan je temelj, ali s njim valja uskladiti i druga zakonska rešenja.

 
Autor: Branko Krstin

Slične vesti

Najnovije

Želite da Vam šaljemo vesti?

Close Menu