Meleženje tovnim rasama neopravdano zapostavljeno

bikovi

Stručna javnost pravi elementarnu grešku kada je u pitanju registracija životinja koje potiču od ukrštanja dve ili više rasa, jer ne postoji razlog da se melezi proglašavaju životinjama drugog reda.

Svedoci smo činjenice da tržišta velikih zemalja, poput Kine, Turske i Rusije, traže govedinu iz Srbije. Ovo je podatak koji će svakako obradovati sve farmere koji se već bave ili razmišljaju da se bave proizvodnjom goveđeg mesa.

Ipak, ne treba se zavaravati. Povećana potražnja govedine iz nabrojanih zemalja je pre svega rezultat napora naše spoljne politike i dobre volje uvoznika da uvrste Srbiju kao jednog od snabdevača lokalnih tržišta, a ne rezultat dobro organizovane proizvodnje mesa kod nas.

Priče da je „naše meso“ za klasu bolje, ukusnije, zdravije i tako dalje, nisu validan argument na konkurentnim tržištima. Srbija mora mnogo toga da učini da ono što je nama dobro poznato, kada je kvalitet govedine u pitanju, postane priznato i van granica naše zemlje. Standardi kojima se to dokazuje nisu nepoznati, kao ni modeli koji obezbeđuju standardizovanu, predvidivu i održivu proizvodnju goveđeg mesa.

Postavlja se pitanje da li su naši farmeri dovoljno dobro organizovani, opremljeni i obučeni kako bi ukazanu šansu iskoristili na pravi način i uspeli da izgrade i zadrže pozicije na ovim primamljivim tržištima.

Svakako da treba sagledati i angažovanje države, koja je jedan deo svog zadatka (otvaranje stranih tržišta) valjano odradila. Međutim, da bi se maksimalno podigla konkurentna sposobnost farmera i povećao efekat subvenicija koje oni dobijaju, postoji još par „zadataka“ koje treba završiti.

Ulaganje u proizvodnju visokokvalitenog mesa se isplati

Dešavanja na tržištima koja su sprema da prihvate govedinu iz Srbije su takva da ona poklanjaju maksimalnu pažnju proizvodnji mesa visokog kvaliteta i time podižu kriterijume za sve strane koje žele deo lokalnog tržišta.

Razloga za takvu strategiju ima više. Pre svega, proizvodnja kvalitetnog mesa je profitabilnija i obrt kapitala je brži. Time se podiže kupovna moć stanovništva, pa raste i tražnja za kvalitetnom govedinom, tako da nema problema s plasmanom. Ujedno se proizvođači mesa pozicioniraju na inostranim tržištima i podižu konkurentsku sposobnost vlastite industrije mesa.

Zanimljivo je da Kina, Rusija i Turska imaju gotovo indentične modele kojima sistematski podižu efikasnost, kvalitet i nivo ukupne proizvodnje mesa. Korišćenje novih tehnologija i konstantna ulaganja u organizciona rešenja se podrazumevaju.

Uvozom živih životinja i genetskog materijala u vidu embriona i semena bikova, isključivo specijalizovanih tovnih rasa, nastoje da izgrade svoja stada i podignu nivo proizvodnje lokalne industrije mesa, kako bi se oslobodile uvoza. Paralelno se razvija infrastruktura, koja je potrebna za genetsko unpređenje populacije, menaxment na farmama i tovilištima, zatim promociju domaćih proizvoda i podizanje nivoa poverenja i informisanja potrošača.

Do sada, postignuti rezultati su za poštovanje, jer postoje desetine farmi koje već imaju 5.000-50.000 i više krava tovnih rasa. Kada je u pitanju izgradnja tovilišta (za 1.000 do 20.000 grla i više), rezultati izgledaju još bolje.

Pitanje upravljanja ovim farmama (naročito na početku razvojnih programa) rešeno je uglavnom „uvozom“ stručnjaka i permanentnim ulaganjima u obuku svojih kadrova.

Primenom seksiranog emena do brzog unapređenja proizvodnje

U Srbiji, u istom trenutku, redukovana populacija goveda i skromni operativni potencijal koji se odnosi na primarnu proizvodnju i preradu na prvi pogled ne pružaju previše optimizma srpskoj industriji goveđeg mesa. Ali, uz primenu savremenih tehnologija, reorganizaciju stočarske proizvodnje i drugačiju raspodelu dohotka, može se doći do profitabilnog modela, prihvatljivog kako za proizvođače, tako i za prerađivače mesa.

Srpska populacija goveda deli se praktično na dve rase, uz nešto grla autohtonih i specijalizovanih tovnih rasa. Holštajn goveda, koja se uglavnom nalaze na severu zemlje, predstavljaju solidan resurs, koji se može još bolje iskoristiti, i to na nekoliko načina. Najpre, povećanjem proizvodnje mleka po grlu podigao bi se prag selekcije, što bi skratilo vek korišćenja krava u stadu, odnosno procenat izlučenja bi se povećao. Dalje, masovnija primena seksiranog semena (nove tehnologije) omogućava korišćenje znatno manjeg broja grla za proizvodnju podmlatka koji je potreban za zamenu problematičnih i manje produktivnih krava.

Neka iskustva govore da upotrebom seksiranog semena može da se „oslobodi“ i do 30 odsto plotkinja za programe proizvodnje mesa, bez opasnosti po brojno stanje zapata i proizvodnju mleka. Na farmama koje su ovaj sistem uvele u redovnu praksu, prvi kriterijum pri izboru tovne rase su rezultati teljenja. Laka teljenja u stadu znače zdraviji zapat, manje troškove lečenja i brže vraćanje grla u proizvodni ciklus. Dobijeno meso je dobrog kvaliteta i vrlo je traženo na tršižtu.

Melezi bez subvencija

U praksi, kod nas, vlasnici crno-belih goveda nemaju naviku korišćenja semena tovnih rasa. Kao jedan od bitnih razloga navodi se i nemogućnost registrovanja ženskih meleza u matične knjige i dobijanja subvencija za njih. Upravo je ovo jedan od zadataka koje država može vrlo jednostavno da reši, jer svi potrebni resursi su u njenim rukama.

Ako za trenutak posmatramo pomenute subvencije kao istorijsku kategoriju koja će kad-tad nestati, ostaje pitanje zašto stručna javnost pravi elementarnu grešku kada je u pitanju registracija životinja koje potiču od ukrštanja dve ili više rasa. Ne postoji nijedan validan razlog koji se može stručno objasniti i zbog koga se melezi proglašavaju životinjama drugog reda.

Zbunjuje pomalo i nepostojanje predloga naših farmera kojima bi se inicirale promene u postojećem sistemu vrednovanja meleza. Donekle, ovakva situacija u Srbiji se može objasniti nedostatkom infomacija o ekonomskoj isplativosti korišćnja semena tovnih rasa u zapatima mlečnih goveda. Podizanje nivoa znanja po ovom pitanju mogao bi da bude jedan od dugoročnih projekata stručnih poljoprivrednih službi Republike Srbije. Tako bi jedna, u svetu prihvaćena praksa, našla primenu i u našim uslovima.

Vlasnici simentalskih goveda imaju prednost kada je proizvodnja mesa u pitanju. Nažalost, pitanje produktivnosti životinja, način korišćenja, problemi u reprodukciji, veličina zapata, pa čak i demografska struktura vlasnika simentalskih krava tera na razmišljanje kako na najbolji način iskoristiti postojeći potencijal.

Pitanje registracije ženskih meleza sa tovnim rasama i ovde se javlja kao organičavajući faktor za ostvarivanje prava na subvenicije za umatičena grla. Nažalost, ovakav pristup u vođenju matične evidencije i raspodele podsticajnih sredstava je kontraproduktivan i ne podiže konkurentsku sposobnost naših farmera.

Nedostaje kvalitetna genetika

S obzirom na to da izmene zakona i pravilnika traže inicijativu, i vreme, kao prelazno rešenje može se preporučiti uvođenje linija bikova simentalske rase, koji imaju naglašene tovne krarakteristike.

Tako bi se rešio problem registracije, odnosno prava na dobijanje subvencija. Ali, ako bi se otišlo korak dalje i prešlo na ukrštanje simentalskih krava s odabranim tovnim rasama, efekat bi bio još izraženiji. Ne treba zaboraviti ni važnost definisanja populacije tovnih goveda u odnosu na napore države u smislu približavanja i integraciju u EU.

Specijalizovane tovne rase imaju na našem područiju kratku istoriju, pa je zbog toga vrlo malo stručnjaka i farmera koji imaju iskustvo u radu s njima. Takođe, jedan od problema zbog kojih se populacija ovih goveda sporo i gotovo stidljivo povećava jeste i činjenica da na tržištu nije bilo velikog izbora genetskog materijala. Organizovani sistematizovani selekcijski rad je takođe izostao, a izostali su i svi oblici udruživanja proizvođača.

Problem tržišta, odnosno navike kupaca sve donedavno nisu išle „na ruku“ odgajivačima specijalizovanih tovnih rasa. Ali, pod uticajem svetskih trendova, uključujući i zahteve zemalja gde se trenutno izvozi govedina iz Srbije, treba očekivati da će se proces širenja tovnih rasa ubrzati.

Trenutno, u našoj zemlji, svoj skromni, ali bitan doprinos ovom procesu daju turizam i ugostiteljstvo, promocijom, odnosno ponudom (New York Steak, Striploin steak, T-bone, Filet Mignon itd.) za naše prostore novog menija, zasnovanog na mesu specijalizovanih rasa za tov.

Srbija nema finansijskih sredstava da podržava „mega projekte“ uvoza tovnih rasa. Osim toga, permanentni masovni uvozi nisu praksa ni vrlo bogatih država. Nakon određenog vremena, uvoz se redukuje, a razvija se domaća proizvodnja, gde je meleženje jedna od nezaobilaznih mera.

Zbog toga farmerima u Srbiji i prerađivačkoj industriji ostaje da razmisle na koje načine mogu zajedničkim snagama da doprinesu povećanju proizvodnje govedine koja potiče od tovnih rasa, ili je proizvod korišćenja tovnih rasa u programima proizvodnje mesa.

Dipl. inž. Boris Berisavljević

AUTOHTONE RASE SE MORAJU SAČUVATI

Autohtone rase u Srbiji su po svojoj brojnosti i biološkoj sposobnosti da opstanu u opasnosti i na granici nestanka. Postoje brojni primeri da su države maksimalno mobilisale svoje snage kako bi sačuvale ovaj neobnovljivi resurs, pa bi i kod nas to trebalo da bude prioritetni zadatak. Zbog toga, naši autohtoni zapati, a pre svega stada buše moraju se smatrati ekskluzivnim i imati poseban tretman, a njihovi proizvodi, bilo od mleka ili mesa, nikako se ne smeju kompromitovati.

Poljoprivrednik 2634

Foto: A.M.

 

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on linkedin
LinkedIn

Slične vesti

Najnovije

Želite da Vam šaljemo vesti?