batat

Slatko povrće puno šećera, a posle kuvanja postaje još slađe

Slatko povrće ima veći sadržaj šećera, ali nije slatko kao voće ili vinske sorte grožđa koje imaju i do 25 % šećera.

Koje povrće je slatko?

Osnovna karakteristika voća je dobar ukus zbog velikog sadržaja šećera, koji je u rasponu od 8-12 % od suve materije, zavisno od voćne vrste. Vinske sorte grožđa mogu u povoljnoj godini da nakupe preko 25 % šećera.

Malo je poznato da i povrće ima veliki sadržaj šećera, u proseku 4 %, ali je on prikriven jakim ukusom nekih drugih materija, navodi Dragomir Radić, savetodavac PSSS Smederevo.

U većini povrća je podjednako zastupljena fruktoza i glukoza, dok se u mladom grašku nalazi saharoza.

Značajno je to da se ovi prirodni šećeri nalaze u takvom obliku da ne povećavaju sadržaj šećera u krvi čoveka, što je veoma važno za dijabetičare.

Prosečan sadržaj šećera u suvoj materiji povrća izgleda ovako:

  • kukuruz šećerac ima 6,3 % šećera,
  • šargarepa 7,6 %,
  • cvekla 8 %,
  • paradajz 2,5 %,
  • paprika 4,4 %,
  • kupus 3,8 %,
  • mladi grašak 5,9 %,
  • crni luk 4,7 %,
  • beli luk 15 %,
  • lubenica 8 %,
  • dinja 10 %,
  • fizalis 9 %,
  • slatki krompir batat 5,5 %,
  • tikva pečenka 6,5 %,
  • rabarbara 10 %.

Zanimljivo je da neko povrće posle kuvanja postaje još slađe nego u sirovom stanju, jer termičkom obradom šećeri lakše prolaze kroz ćelijske zidove. To se naročito dešava kod slatkog krompira i tikve pečenke.

Đubrenje utiče na sadržaj šećera u povrću

Količina šećera u povrću ne zavisi samo od vrste i sorte, već i od uslova gajenja i agrotehnike.

U hladnim i kišnim godinama sa manje sunčanih dana sadržaj šećera je znatno niži.

Više šećera nakuplja povrće posejano na plodnom zemljištu, uz redovno zalivanje, đubrenje i zaštitu od bolesti i štetočina.

Od svih agrotehničkih mera najveći značaj ima izbor mineralnih đubriva.

Đubrenje kalijumom povećava ukupan sadržaj suve materije i šećera kod većine plodovitog povrća. Povećana doza fosfora blagotvorno utiče na šećer kod glavičaste salate i kupusa.

Velika doza azota smanjuje sadržaj šećera.

Na osobine ploda takođe veliki uticaj imaju i mikroelementi, naročito bor, molibden i bakar, ukazuje Radić.

Bor poboljšava ukus luka, paradajza i šargarepe; molibden – salate, graška i paradajza; bakar – salate i šargarepe; cink – kupusa i luka.

Slatko povrće koje ređe gajimo

Rabarbara nije klasično povrće, zato što se od nje koriste slatke lisne drške, ali samo za preradu u džem, slatko, kompot ili puding. Ona ima savršen miris i ukus, kiselkastosladak, stiže u vreme jagoda, pa se često u preradi meša sa njom.

U klasifikaciji povrća takođe se ne uklapa povrće sa ukusom voća, a to su lubenica, dinja i fizalis. Ove biljke botanički pripadaju povrću, jer su jednogodišnje i zeljaste, ali njihovi plodovi se koriste kao voće.

O lubenici i dinji se sve zna, ali fizalis je retka povrtarska biljka kod nas, dodaje Radić.

Srodnik je paradajza, pa tako izgleda i njegov plod, ali je znatno sitniji i obavijen košuljicom. Sitni plodovi peruanskog fizalisa više liče na trešnju, slatkokiseli su i mogu da se jedu sirovi kao trešnje, ali su odlični i za preradu u džem sa specifičnim ukusom.

Tu bi mogao da se ubroji još i jagodasti spanaćChenopodium foliosum. Kod nas je vrlo retko povrće, koje može da se koristi na dva načina. Listovi mogu da se kuvaju kao spanać, a u pazuhu listova ima sitne crvene plodove, koji oblikom podsećaju na malinu, a ukus im je sličan jagodi.

Slične vesti

Najnovije

Želite da Vam šaljemo vesti?