Obzirom da postoji podela na velike i male, ona je uslovna i relativna iz razloga što mali poljoprivredni proizvođač može imati bolje ekonomske pokazatelje od velikog.
S tim u vezi, nameće se potreba da ta podela bude na male i velike robne proizvođače. Našu zemlju karakteriše nepovoljna posedovna struktura sa jedne strane, a sa druge tu je još i loša privatizacija, restruktuiranje poljoprivrednih preduzeća i nerešena pitanja koja se tiču osnovne forme funkcionisanja malih i srednjih PPG, a tu su svakako i zadruge.
Agrarna politika koja se menja iz godine u godinu sa skoro svakim ministrom poljoprivrede nije uspela da reši probleme u poljoprivredi koji se samo nagomilavaju. Stim u vezi potrebni su konkretni predlozi za prevazilaženje i rešavanje tih problema.
Srbija sa prosekom od 5,4 ha/PPG se svrstava na samo začelje kad je veličina PPG u pitanju u Evropi. Koliko je situacija alarmantna govori i podatak da se i tih prosečnih 5,4 ha sastoji od prosečno 6 parcela (Popis poljoprivrede 2012.). Primera radi prosečna veličina farme u EU je 12,6ha(ZPP EU, Jeftić 2013.), a ako se detaljnije sagledaju pojedinačne države, situacija je sledeća: V. Britanija 67,7 ha; Danska 45,7 ha; Švedska 37,8 ha; Nemačka 36,3 ha; Italija 6,1 ha; Grčka 4,4 ha; Srbija 5,4 ha.
Kada je u pitanju veličina poseda, treba uzeti i obzir i određivanje maksimalne veličine poseda. Sa ovom praksom kod nas postoje oprečna mišljenja, ali ovakva praksa postoji i u zemljama EU. Na primer u Danskoj je Zakonom o poljoprivredi određena gornja granica od 375 ha i maksimalan broj od 750 UG stoke po jednoj farmi i to nije sve. Utvrđena je i obaveza da svaki farmer mora da živi na svojoj zemlji i da na njoj podigne stambeni objekat (Novković, 2002). U Danskoj ne možete postati vlasnik zemlje ako nemate određeni stepen obrazovanja i dokaz da u selima živite 25 godina bez prekida (Gulan, Branislav, „Ko obrađuje srpsku zemlju“, 2010). Ograničavanje poseda svakako može da se uradi i indirektnim putem, a to je da se određenim merama agrarne politike stimuliše razvoj PPG do one veličine (obima vrednosti proizvodnje) koji omogućava neometan razvoj i proširenu reprodukciju PPG. Veličinu tog poseda treba da odrede Poljoprivredni fakulteti i Institut za ekonomiku poljoprivrede.
Glavna mera bi u početku bila bespovratna sredstva. Država zatim da subvencionisanjem pomogne razvoj i ukrupnjavanje poseda do određene veličine. Čim se dostigne određeni prag razvoja i veličine i PPG bude u stanju da proširenu reprodukciju može da samo sprovodi, na njih primeniti drugačije mere podsticanja razvoja, a to na primer mogu biti povoljni krediti prilagođeni poljoprivrednoj proizvodnji.
Posebna kategorija su PPG koja su okarakterisana kao nekomercijalna i koja ne mogu ili ne žele da postanu tržišno orjentisana. Za njih bi bilo dobro osmisliti nekakav vid socijalnog programa o napuštanju poljoprivrede u određenom vremenskom periodu i njihove kapacitete prepustiti mlađim licima koja žele da se razvijaju.
Tendencija smanjivanja broja PPG je evidentna, ali prisutna u jako malom procentu. Smanjivanjem broja PPG se polako utiče i na ukrupnjavanje samog poseda. Primera radi trend smanjena PPG je konstantan i on iznosi prosečno 1.84% godišnje(u Nemačkoj 2%). Broj PPG 2002. godine je iznosio 778.891, a 2012. godine 631.552 što je smanjenje od 18,4% za ceo period. Poređenja radi broj PPG u EU u periodu 1995-2000 je smanjen za 8,1% (Vujatović, Zakić, Stojanović, 2004). Smanjenje broja PPG je imalo svoj uticaj i na povećanje prosečne veličine PPG koja je 2002. iznosila 2,49 ha, a 2012. 5,4 ha.
Autor teksta: Uglješa Trkulja, objavljeno na www.subvencije.rs
